Крик из воза „Ко си бре ти“?

Да ли чујете крик из возова по Србији? Ја га чујем. Председник припрема нови портал који ће нам омогућити да се директно дописујемо са њим лично. Ајде! На порталу треба да објављујемо своје примедбе на бахатост и ароганцију ЛОКАЛНИХ моћника. Значи мој планирани прилог за „Ко си бре ти“ нама шансе да буде објављен. Зашто? Па одлуку о суспензији железничког саобраћаја у држави Србији не доносе ЛОКАЛНИ моћници. То је, јелте, на неком вишем нивоу. То је у принципу гажење Устава и Закона о железницама. Добро, видим да цепидлачим са којекаквим уставима и законима. Ваљда тражим длаку у јајету или тако нешто. Нема везе, неће ми бити први пут да промашим тему. Чујете ли крик сада?

Институционални слом, пукотине у владајућој архитектури и железница као политичко оружје

Тренутни политички пејзаж у Србији улази у фазу високог оперативног ризика за актуелни режим. Систем који се четрнаест година ослањао на апсолутну контролу процеса, медијску монополизацију и синхронизовано деловање коалиционих партнера, сада показује знаке структурног замора и панике.

Ова анализа деконструише унутрашња превирања, калкулације кључних актера и недавни потез суспензије железничког саобраћаја.

I. Политичка превирања и пуцање савезништава: Закон политичког рачуна

У ауторитарним и хибридним системима, лојалност није морална категорија, већ чист тактички инструмент који се користи док год доноси корист. Када политички рачун промени знак и када трошкови остајања уз доминантног лидера превазиђу корист, почиње неминован процес унутрашњег распадања.

1. Вагање социјалиста: Сигнал медијског одсуства

Ивица Дачић, као политичка фигура са најдужим стажом преживљавања на српској сцени, примењује свој класични историјски образац. Његово тренутно повлачење из јавности и медијска пасивност нису случајни – за човека његовог искуства, одсуство је најоштрија порука.

Тактичка калкулација: Праћењем Дачићевог одсуства мапира се стварно стање у држави пре него кроз његове изјаве, које служе искључиво за театар. Он тренутно процењује дубину воде, мери тежину обе стране и чека расплет око случаја Нешовић (у који је уплетен бивши начелник полиције Веселин Милић) како би заштитио своју позицију пре него што талас корупционашке пирамиде захвати Социјалистичку партију Србије (СПС).

Ружићев отклон

Далеко опаснији сигнал за Александра Вучића од очекиваног Дачићевог опортунизма јесте понашање Бранка Ружића. Истовремено одсуство Дачића и Ружића сугерише интерну координацију или паралелну процену да брод почиње да тоне.

Квалитативна промена: За разлику од Дачића који представља спољног коалиционог партнера, Ружићев отклон и тишина сигнализирају да се пукотина отворила у самој сржи владајуће архитектуре. Иза кулиса се очигледно мапира нова критична маса и воде разговори о безбедној транзицији лојалности у тренутку када покрет одоздо постане неповратан.

2. Дистанцирање регионалних савезника

Милорад Додик се налази у сличној калкулацији у тишини. Иако су годинама делили исти коруптивни модел моћи и балансирања, Додик, притиснут сопственим проблемима, нема луксуз да буде повучен на дно заједно са Вучићем. Његово ћутање у овом тренутку представља покушај дистанцирања без ризика од отвореног сукоба, док истовремено процењује да ли би долазак суверенистичких снага у Београду био боља алтернатива за Републику Српску.

II. Суспендовање железнице: Противуставни и противзаконити чин

Одлука да се заустави редован железнички саобраћај како би се спречили грађани и студенти да дођу на окупљања у престоници представља потпуни слом правне државе и улазак у зону огољене институционалне репресије.

[Устав Републике Србије (Члан 39: Слобода кретања)]
              │
              ├─── Права грађана суспендована политичком наредбом (Без правног основа)
              │
              └─── Кривична одговорност: Злоупотреба службеног положаја и угрожавање саобраћаја

1. Неуставност (Члан 39. Устава РС)

Правно утемељење за ову квалификацију је необориво. Члан 39. Устава Републике Србије гарантује аутономно право на слободу кретања. Устав допушта ограничење овог права искључиво на основу закона и то само из три таксативно наведена разлога:

Вођење кривичног поступка,
Спречавање ширења заразних болести,
Одбрана Републике Србије.

Политичка процена режима или страх од масовности протеста не подпадају ни под једну уставну категорију. Заустављање возова је директно и флагрантно кршење највишег правног акта земље.

2. Противзаконитост и кривична одговорност

„Железнице Србије” су јавно предузеће у државном власништву, чији је задатак обављање услуга од јавног интереса, а не деловање као партијска милиција.

Ни у оснивачком акту ни у Закону о железници управа нема овлашћење да обуставља саобраћај из политичких мотива.
Свако ко је издао ову наредбу (поготово ако је она пренета усмено, без званичне пратеће документације и без техничког оправдања) ушао је у зону кривичне одговорности за злоупотребу службеног положаја, противправно ограничење слободе кретања и намеран поремећај у јавном саобраћају. Ово представља чист материјал за будуће процесуирање, где је одговорност управе и налогодаваца јавна и лако документована.

3. Да ли је ово „акт државног удара”?

У строго легалистичком, кривичноправном смислу, термин „државни удар” се обично везује за насилну смену власти од стране вансистемских или војних актера који немају формални легитимитет. Овде је ситуација изврнута: легална извршна власт користи своју формалну командну линију да би спровела нелегалне циљеве.

Међутим, у политиколошком и уставноправном смислу, теза о државном удару потпуно „пије воду”. Када институције система изврше атак на сопствени уставни поредок и суспендују права суверених грађана како би заштитиле партијску хијерархију, оне врше тихи пуч (coup d’état) против сопствене државе. Режим тиме шаље поруку да редовни закони више не важе и уводи де факто ванредно стање без формалног проглашења.

III. Блокада возова као акт очајника и политичко самоубиство

Рационалан и стабилан режим који ужива стварну снагу не блокира железничку инфраструктуру земље; он демонстрације игнорише, маргинализује у својим медијима или покушава да их политички пацификује. Ова радикална мера представља огољен чин панике и јавно признање немоћи.

Признање страха од бројева: Заустављањем железнице власт је јавно демонстрирала да тачно зна колики је потенцијал народног негодовања и да се тих бројки смртно плаши.
Погрешна мета (Прелазак црвене линије): Возови нису висока политика, они су свакодневни живот, посао и егзистенција. Када режим онемогући обичног човека, који можда уопште није планирао одлазак на протест, да се слободно креће својом земљом, он тог човека третира као непријатеља. Тиме је власт сама креирала најмоћнији регрутни плакат за отпор. Сваки грађанин заробљен на станици данас постаје потенцијални активни демонстрант сутра.
Историјска инверзија диктатура: Кроз историју, ауторитарни режими су користили железницу да би организовано довозили своје присталице на контрамитинге. Очајнички потез да се возови заустављају како би се спречио долазак противника показује изгубљену иницијативу и свест режима да су логистички и бројчано надиграни на уличним барикадама.