Пошта, аеродром, главна железничка станица и главна РТВ станица су на листи институција и објеката који се морају ставити под контролу у сваком (не)писаном сценарију државног удара.
Да ли је у Србији, негде у Децембру 2025. године извршен тихи државни удар? Без испаљеног метка, Пошта Србије (и не само она) су пале. Од статуса ЈП (Јавно предузеће) тихо су преведени у статус Д.О.О. (Друштво са ограниченом одговорношћу). Какве то има везе са државним ударом? Хајде да закопамо у све то мало дубље!
Како је Влада Србије у тишини крајем 2025. године променила правну форму својих највећих јавних предузећа — и зашто та промена значи далеко више него што је влада рекла?
Постоји тренутак у свакој добро изведеној магијској представи када публика гледа у погрешну руку. Шибицари су нас поново насамарили. Управо то се догодило у Србији крајем 2025. године. Dok је јавност пратила протесте, студентске блокаде, афере и политичке трзавице, Влада Србије је у „Службеном гласнику РС“, број 115/2025, тихо објавила одлуку која може имати дугорочније последице од свих тих догађаја заједно.
Јавно предузеће „Пошта Србије“ постало је „Пошта Србије“ д.о.о.
Заједно са Поштом, исту судбину доживели су Путеви Србије, Србијаводе, Завод за уџбенике, ЈП Емисиона техника и везе, и још неколико државних предузећа. Све у истом пакету, крајем децембра 2025. године, са образложењем о „модернизацији“ и „ефикасности“.
Ово није административна промена. Ово је архитектонска промена — измена темеља на којима почива однос грађана и државне имовине.
Шта је Зоран Анђелковић случајно открио
Прича почиње, помало иронично, са директором Поште Зораном Бакијем Анђелковићем. У телевизијском интервјуу, бранећи рад институције коју руководи, Анђелковић је нагласио — готово успутно — да Пошта Србије „више није јавно предузеће него друштво са ограниченом одговорношћу.“
За просечног гледаоца, то је звучало као техничка напомена. За правника, економисту или новинара koji прати јавне финансије — то је била реченица вредна дугог чланка.
Зашто? Зато що разлика између јавног предузећа и друштва са ограниченом одговорношћу није само терминолошка. То је разлика између два потпуно различита правна универзума — са различитим правилима контроле, различитим обавезама транспарентности и, кључно, различитим путевима до приватизације.
Два правна универзума
Да бисмо разумели шта се заправо догодило, морамо разумети основну разлику.
Јавно предузеће је инструмент државе за остваривање јавног интереса. Оснивач је искључиво држава. Имовина је у јавној својини. Менаџмент се именује путем јавног конкурса са прописаним квалификацијама. Директор и чланови надзорног одбора имају статус јавних функционера — пријављују имовину, подлежу контроли Агенције за спречавање корупције. Предузеће је обавезно да примењује Закон о јавним набавкама. Годишњи план пословања мора добити одобрење оснивача пре почетка пословне године. Контрола је тројна: оснивач, Државна ревизорска институција и јавност.
Друштво са ограниченом одговорношћу је флексибилна корпоративна форма намењена пре свега остваривању добити. Директора не бира јавним конкурсом — бирају га власници удела по сопственим критеријумима, без законских ограничења у погледу квалификација. Менаџмент не мора да пријављује имовину — нема статус јавног функционера. Закон о јавним набавкама се не примењује — предузеће располаже средствима по слободној вољи. Уговори и партнерства могу добити статус пословне тајне, заштићене унутрашњим актима друштва. Контрола је интерна — директор одговара искључиво власницима удела.
Када Пошта Србије прелази из прве форме у другу, она не мења само назив у документима. Она излази из система јавне одговорности и улази у систем корпоративне затворености — уз задржавање државног капитала и инфраструктуре коју су грађани годинама финансирали. Сличан трик је извео Млађан Динкић када је земљиште које су задругари унели у задруге у време Југославије проглашено државним да би те исте задруге продао у бесцење.
Четири аргумента власти — и шта стоји иза сваког
Влада није ову промену спровела у тишини без образложења. Наратив је пажљиво грађен, са четири стуба.
Први стуб: „Корачамо у корак са развијеним светом.“ Вучић је систематски представљао јавна предузећа као реликт социјализма — место за партијска удомљавања, извор неефикасности и губитака. Прелазак у д.о.о. приказиван је као увођење „савременог корпоративног управљања“ са кључним показатељима успеха (KPI). Порука је звучала технократски и модерно.
Шта стоји иза тога: Партијска кадровирања нису нестала преласком у д.о.о. — напротив, у д.о.о. формату нема законских квалификационих услова за директора. Анђелковић, камелеон са четири политичке епохе, поставлен је за директора Поште управо на директан предлог СНС-а. Форма је промењена, пракса није.
Други стуб: „То траже ММФ и ЕУ.“ Промена је брањена аргументом да је то услов договорен са Међународним монетарним фондом и усклађивање са смерницама ОЕЦД-а. Критичари су приказивани као они кoji „коче реформу“ и „кочe модернизацију.“
Шта стоји иза тога: ММФ и ОЕЦД препоручују корпоративизацију јавних предузећа — али у форми акционарских друштава (а.д.) са транспарентним власничким структурама и тржишном дисциплином, не у форми затвореног д.о.о. Избор форме д.о.о. уместо а.д. није диктирала ниједна међународна институција — то је био домаћи политички избор.
Трећи стуб: „Не продајемо, него чувамо.“ Највеће питање јавности било је: да ли ово значи приватизацију? Вучић је агресивно одговарао: Србија остаје стопроцентни власник. Синдикате и опозицију кoji су упозоравали на „тиху приватизацију“ оптуживао је за ширење панике и лажи.
Шта стоји иза тога: Тренутно је Србија стопроцентни власник. Кључна реч је „тренутно.“ Промена у д.о.о. не значи тренутну приватизацију — значи да је путање до приватизације постала неупоредиво лакша, бржа, и — кључно — мање видљива. Разлика није у томе шта је данас. Разлика је у томе шта може бити сутра.
Четврти стуб: „Брже и јефтиније.“ Када су стручњаци питали зашто д.о.о. уместо а.д., одговор Министарства привреде био је практичне природе: трансформација у д.о.о. је административно једноставнија. Регистрација акција у Централном регистру хартија од вредности и излазак на берзу непотребно би компликовали процес.
Шта стоји иза тога: Ово је технички тачно. Али иза практичног аргумента крије се политичка последица: одласком у а.д. формат, Пошта би подлегала правилима Комисије за хартије од вредности, обавезама објављивања информација, и потенцијалном излазу на берзу где би грађани могли постати акционари. Одласком у д.о.о., ничега од тога нема. Драги пензионери и остали, шибицари су вам поново завукли руку у џеп.
Матрица нетранспарентности: Шта је конкретно изгубљено
Преглед конкретних промена у систему контроле и транспарентности говори сам за себе.
Директори више не пријављују имовину. Као руководни орган д.о.о., менаџмент Поште Србије više нема статус јавних функционера у смислу у коме су то били директори јавних предузећа. Агенција за спречавање корупције нема исти ниво увида у преплитање интереса и имовинске карте.
Пословна тајна уместо јавних информација. Сви уговори, стратешка партнерства и заједничка улагања д.о.о. Поште Србије сада лакше могу добити статус „пословне тајне“, заштићене унутрашњим актима. Грађанима и истраживачким новинарима максимално је отежан приступ информацијама од јавног значаја.
Закон о јавним набавкама не важи. Пошта може да потписује уговоре о набавкама без обавезних тендера, без јавне конкуренције, без транспарентних критеријума избора.
Нема бесплатних акција за грађане. Да је Пошта постала а.д., грађани и запослени би имали право на бесплатан удео — као što је то био случај са НИС-ом и Аеродромом. Пошто је д.о.о., те обавезе нема. Држава задржава 100% удела за себе до момента када одлучи да га прода. Колико ће њих да се „угради“ приликом могуће продаје? То ни моји дигитални сарадници и саветници нису могли да израчунају.
Пут до приватизације: Без тендера, без берзе, без грађана
Ово је кључни правни увид из ових докумената — и највише прећутан у јавном дискурсу.
У формату д.о.о., пут до приватизације — потпуне или делимичне — изгледа овако:
Влада именује свог представника у Скупштини друштва. Скупштина д.о.о. доноси одлуку о докапитализацији. Страни инвеститор уплати договорени износ директно на рачун Поште ради „модернизације.“ Скупштина друштва уписује инвеститоров удео — рецимо 49% — у Агенцији за привредне регистре. Посао је готов. Закон о приватизацији није активиран. Централни регистар хартија од вредности није укључен. Берза није укључена. Грађани нису укључени.
Цео процес одиграва се у затвореној соби Скупштине друштва, далеко од очију парламента и јавности.
Формално, Влада и даље мора да донесе одлуку о продаји. Формално, Министарство привреде мора да спроведе поступак. Али суштина је да је пребацивањем у д.о.о. уклоњена највећа техничка и административна баријера — она која је раније захтевала јавни тендер, берзу и транспарентне критеријуме.
Постоји и сценарио у коме влада не мора ни то. Ако Скупштина Србије ратификује билатерални споразум са страном државом или компанијом, тај споразум по Уставу има јачу правну снагу од домаћих закона. Видели смо тај механизам код Београда на води, РТБ Бора, аранжмана са УАЕ и Кином. Исти механизам може бити примењен на Пошту — и редовна приватизација кроз Министарство привреде потпуно би се угасила.
Пошта као модел: Воде, шуме, путеви
Пошта Србије није сама у овој трансформацији. У истом пакету крајем 2025. претворени су и Путеви Србије, Србијаводе, Завод за уџбенике, ЈП Емисиона техника и везе.
Ово је кључни детаљ за разумевање стратешке намере.
Путеви Србије управљају инфраструктуром вредном десетине милијарди евра — ауто-путевима, мостовима, тунелима, наплатним рампама. Србијаводе управљају националном водном инфраструктуром — акумулацијама, каналима, заштитним системима. Воде нису стратешки ресурс у истом смислу као литијум. Оне су егзистенцијални ресурс.
У серији текстова о суверенитету писали смо о Јадар пројекту, о механизмима БИТ споразума, о принципу континуитета у Закону о рударству. Сви ти текстови описивали су начине на које правни оквир може бити употребљен да се природни ресурси одвоје од грађана. Трансформација ЈП у д.о.о. је исти образац — само примењен не на подземна ресурсе, него на инфраструктуру изнад земље.
Јадар серија описивала је шта се може десити са литијумом. Ова серија описује шта се може десити са водом, путевима и поштом.
Политичка економија тишине
Зашто ова трансформација није изазвала масовне протесте попут оних на Славији?
Делом зато što је изведена у правом тренутку — крајем децембра, између Нове године и политичких криза. Делом зато штo је паковање „модернизације и ефикасности“ успешно спречило јавну расправу о правним последицама. Делом зато што правна разлика између ЈП и д.о.о. звучи апстрактно грађанину коме је важно да му писмо стигне.
Али постоји и дубљи разлог: медији нису адекватно известили. Нити Политика, нити РТС, нити највеће комерцијалне телевизије нису посветили одговарајући простор анализи правних последица ове трансформације. Чланак у „Службеном гласнику“ прошао је испод радара — a одлуке које мењају однос грађана и државне имовине за деценије унапред ретко добијају насловне странице.
Управо зато постоје сајтови попут Погледа 360.
Шта треба тражити
Грађани, новинари и посланици треба да прате неколико конкретних ствари у наредних годину дана.
Прво: Да ли ће Агенција за спречавање корупције захтевати пријаву имовине од директора новоформираних д.о.о.? Ако не — ko је донео ту одлуку и на основу ког правног тумачења?
Друго: Да ли ће Поште Србије, Путеви Србије и Србијаводе и даље обезбеђивати информације на захтев грађана по Закону о слободном приступу информацијама? Или ће нови статус бити коришћен да се та права ограниче позивањем на „пословну тајну“?
Треће: Да ли ће Скупштина Србије бити консултована о евентуалним стратешким партнерствима или докапитализацијама ових предузећа? Или ће одлуке бити доношене у Скупштини друштва, ван парламентарне контроле?
Четврто: Ко ће финансирати Путеве Србије и Србијаводе ако буду пословале са губитком? Јавно предузеће добијало би субвенције јер је заштита јавног интереса законска обавеза. Д.о.о. може бити ликвидирано или продато — без икакве законске гаранције континуитета виталних услуга. У случају немогућности Србије да врати дуг страном повериоцу, ове компаније могу постати колатерал. Као јавна предузећа то нису могле бити. Да ли је ово припрема за нешто много веће?
Закључак: Подстанар у сопственој кући
Крајем 2025. године Пошта Србије — као и Путеви, Србијаводе и остали — прешли су из форме у kojoj је грађанин суверен над јавном имовином у форму у kojoj је грађанин — у најбољем случају — корисник услуге.
Разлика је суштинска. Суверен може да пита, да контролише, да захтева одговорност. Корисник услуге плаћа и ћути.
Влада је то представила као модернизацију. Техничко је питање — у д.о.о. формату — да ли ће грађани Србије сазнати када и коме буде продат удео у Поштии, водама или путевима. Формалне кочнице постоје, али су далеко слабије него раније.
У причи о Јадар пројекту, писали смо о томе да Србија нема закључен уговор о експлоатацији литијума — али је правним механизмима доведена у позицију у kojoj je одбијање скупље од пристанка. Исти образац се понавља: Пошта Србије тренутно је 100% државна. Али правним механизмима, путања до промена власништва постала је тако глатка да нема готово никаквих техничких препрека.
„Не продајемо, него чувамо“ — говорио је Вучић.
Чувамо. Само у другом облику. У облику у коме се лакше приватизује (уз обавезно „уграђивање“)
Текст је припремљен на основу правне анализе разлика између јавних предузећа и друштава са ограниченом одговорношћу у српском правном систему, одлуке Владе Србије објављене у „Службеном гласнику РС“, број 115/2025, и јавно доступних информација о трансформацији државних предузећа крајем 2025. године.
Припремљено уз помоћ Claude AI (Anthropic).
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net