СПС (Социјалистичка партија Србије) је, после ДС (Демократска странка), предмет анализе водећих политичких странака Србије.
Појава Студентског покрета у Србији изазвала је највећи потрес на српској политичкој сцени од времена бурних деведесетих до данас. Та појава је потенцијално најава радикалних промена на тој сцени. Неко време се мислило да ће потрес бити кратког даха али у овом тренутку је јасно да ће Студентски покрет дефинитивно одлучити исход предстојећих парламентарних и председничких избора. Шта ће бити након тога нико не зна.
Питање је да ли ће неке странке преживети следеће изборе. Ни моји дигитални сарадници и саветници (неколико платформи вештачке интелигенције) ни ја не можемо дати одговор на то питање али можемо да анализирамо историју и тренутно стање ових странака.
Историју било које организације која се протеже кроз период дужи од четвртине столећа је немогуће представити у неколико пасуса без ризика да се важне ствари превиде. За оне који не воле дуге чланке, моји дигитални сарадници и саветници су приредили презентацију у речи и слици коју можете наћи на крају овога чланка. Ја мислим да је та презентација вредна ваше пажње. Скролујте до краја чланка и погледајте је.
СПС: Историја и перспективе — Странка која је научила да умире и оживљава
Три деценије, три епохе, један председник. Прича о Социјалистичкој партији Србије није прича о идеологији — то је прича о политичком преживљавању као апсолутном императиву.
Постоји посебна врста политичке интелигенције која нема никакве везе са визијом, програмом или идеологијом. То је инстинкт преживљавања — способност да се у правом тренутку буде на правој страни, да се данашњи противник претвори у сутрашњег савезника, да се синоћна срамота преименује у данашњу заслугу. У српској политици, ниједна странка није савладала ту вештину са толиким мајсторством као Социјалистичка партија Србије.
СПС је странка која је изгубила све — власт, идеологију, кредибилитет, оснивача — и сваки пут изнова пронашла начин да остане релевантна. То је или доказује о невероватној политичкој флексибилности, или о нечему дубљем и мање часном: о систему у коме преживљавање странке увек важније од интереса грађана (укључујући и њене најверније гласаче)
Рођење из два тела: 1990.
Социјалистичка партија Србије настала је 16. јула 1990. спајањем Савеза комуниста Србије и Социјалистичког савеза радног народа Србије. Прво председник је био Слободан Милошевић — и то не случајно. СПС је настала да би обезбедила институционални континуитет за Милошевићеву власт у тренутку када је комунизам у источној Европи пао, а Југославија почела да се распада.
Та прагматична генеза одредила је ДНК странке: СПС никада није имала идеологију у правом смислу речи. Имала је власт и механизме за одржавање власти. Социјализам је био назив, не програм. Национализам је bio алат, не уверење. Ниједна странка у Европи деведесетих није тако вешто комбиновала левичарску економску реторику са десничарским националистичким мобилисањем — и то у тренутку активних ратних сукоба у окружењу.
На првим вишестраначким изборима 1990. СПС је освојила 194 мандата у Скупштини Србије. Милошевић је изабран за председника Србије. Странка је имала већину у влади и контролу над државним апаратом, медијима, судством и полицијом. Грађани Србије нису бирали између СПС-а и неке друге странке — бирали су између Милошевића и хаоса. Или је барем наратив тако изгледао.
Пад, Хаг и питање наслеђа
Петог октобра 2000. године Слободан Милошевић је збачен. СПС је прешла у опозицију по први пут у историји. Странка је изгубила не само власт него и оснивача — Милошевић је ухапшен у марту 2001. на сумњу за корупцију и злоупотребу власти, а убрзо изручен Хашком трибуналу за ратне злочине.
Ово је тренутак у коме би свака нормална странка или нестала или се радикално трансформисала. СПС није урадила ни једно ни друго. Странка је остала — у опозицији, са смањеном базом, али организационо нетакнута. Мрежа кадрова у јавним предузећима, локалним самоуправама и институцијама деловала је и без странке на власти.
Питање наслеђа Слободана Милошевића никада није разрешено унутар СПС-а. Када је Социјалистичка интернационала разматрала пријем СПС-а у своје чланство, одбила је захтев зато что странка није хтела да се одрекне Милошевићевог наслеђа. То је дефинишући тренутак за разумевање СПС-а: не пракса, не идеологија, него лојалност оснивачу.
Дачић и чудо реинвенције: 2006–2012.
Децембра 2006. Ивица Дачић постаје председник СПС-а. Милошевић је умро у Хагу исте године, не дочекавши пресуду. Дачић преузима странку у тренутку када је она политички мртва — на изборима у јануару 2007. СПС осваја свега 5,64% гласова и 16 посланичких места. На председничким изборима 2008, Милутин Мркоњић као кандидат осваја oko шест одсто.
Дачићев задатак је деловао немогуће: рекреирати странку основану за одржавање Милошевићеве власти у странку способну за демократску коалициону политику — и то без да се одрекне гласача који памте деведесете као боља времена.
Решење је било типично дачићевско: не мењати ДНК, него брендирати другачије. СПС је почела да се позиционира као прагматична, проевропска, социјалдемократска странка — уз пажљиво избегавање директне осуде Милошевићевог доба. Дачић је мастер политичке амбивалентности: увек довољно проевропски да буде прихватљив Западу, увек довољно ностаглично социјалистички да задржи традиционалне гласаче.
Математика је прорадила. На парламентарним изборима 2008. коалиција СПС-ПУПС-ЈС осваја 7,58% и 20 мандата. Дачић постаје потпредседник Владе и министар унутрашњих послова у коалицији са Демократском странком. Странка коja је управљала апаратом принуде за Милошевића сада управља полицијом у демократској влади.
На изборима 2012. коалиција СПС-ПУПС-ЈС осваја 14,53% и 44 мандата. Дачић постаје премијер Србије. Странка основана 1990. за Слободана Милошевића, са председником коjи је 2006. наследио мртвог оснивача, 2012. даје председника Владе.
То је или политичко чудо или показатељ дубине кризе српске демократије. Вероватно обоје.
Млађи партнер: 2012–2024.
Са доласком СНС-а на власт, СПС улази у нову фазу своје историје — фазу контролисане зависности. Дачић остаје у влади, али не као равноправни партнер него као јуниорски члан коалиције kojи добија довољно да остане лојалан, али никада довољно да постане самосталан.
Формула је елегантна са Вучићеве тачке гледишта: СПС доноси историjски легитимитет левице, Дачић доноси искуство управљања Министарством унутрашњих послова и ресурс гласача коjи никада неће гласати за СНС. У замену, Дачић добија позициjу — прво министра унутрашњих послова, потом шефа дипломатиjе — и гаранциjу политичке релевантности странке.
Ерозиjа је, међутим, постепена и мерљива. На изборима 2023. листа „Ивица Дачић — премијер Србије“ освоjила jе 249.916 гласова и 18 посланичких места — далеко испод резултата из 2012. и 2014. А 2024. СПС је по први пут у историjи формирала jединствену изборну листу са СНС-ом за изборе у Београду.
Тај потез казуje много. Странка kojа нема идентитета пада испод изборног прага. Странка kojа се споjи са Вучићем губи идентитет. СПС jе 2024. бирала између две врсте политичке смрти — и одабрала ону спориjу.
Сењак, Милић и тренутак истине
Афера Милић постала jе пресудан тест за СПС и за Дачића лично. Начелник београдске полициjе Веселин Милић ухапшен jе у оквиру операциjе jавног тужилаштва. Питање одговорности пало jе директно на министра унутрашњих послова.
Дачићев одговор jе биo класичан — и политички маjсторски. Три месеца болничке пасивности. Затим интервjу на Првоj телевизиjи 24. маjа 2026. где jе хладнокрвно спалио Милића јавно, тврдећи да га ниjе он поставио него „претходни министри“ и да га jе истог дана одмах сменио и удаљио из службе.
Дистанцирање je биo савршено изведено. Дачић jе jавно одбио Вучићеву идеjу о ванредним изборима. Позвао jе на „грађански мир, а не грађански рат.“ Цитирао jе патриjарха Павла: „Будимо људи.“
Питање jе да ли jе у питању стварна политичка трансформациjа или само jош jедна у низу Дачићевих реинвенциjа — довољно уверљива да пролази, али структурно идентична свим претходним.
Шта jе СПС у ствари?
После тридесет шест година постоjања, СПС jе тешко дефинисати коришћењем уобичаjених политичких категориjа.
Ниjе левица — социjалистичка економска политика давно jе напуштена.
Ниjе социjалдемократиjа — ниjе примљена у Социjалистичку интернационалу, управо зато штo ниjе испунила основни услов.
Ниjе десница — базу чине радници, пензионери и мање привилеговане групе коjима ниjе место у СНС-овоj виjи будућности, а који за „Жуте“ никада неће гласати.
СПС jе, у суштини, странка политичке клиjентеле: мрежа лоjалности изграђена кроз децениjе кадрирања у jавним предузећима, локалним самоуправама и државном апарату. Та мрежа опстаjе независно од идеологиjе jер ниjе заснована на идеjама него на интересима.
Дачић jе лично оличење те логике. Полициjски министар Милошевићевог режима. Потпредседник Владе Демократске странке. Премиjер у коалициjи са СНС-ом. Министар спољних послова коjи седи поред Нетањахуа кад га цела Европа избегава. Увек у влади, увек у позициjи, увек преживео.
Та способност преживљавања ниjе случаjна. Она jе производ децениjе изграђиване мреже — и докле год та мрежа постоjи, СПС ће постоjати.
Перспективе: Тиха унификациjа или последња реинвенциjа?
Ако jесен 2026. донесе изборе — а сви сигнали указуjу на то — СПС стоjи пред jедним од два избора.
Прва могућност: потпуна унификациjа са СНС-ом, формална или суштинска. СПС постаjе фракциjа унутар Вучићевог покрета, са Дачићем у некоj протоколарноj улози. То jе политичка пензиjа под финансиjском гаранциjом.
Друга могућност: Дачић одлучи да ризикуjе. Самосталан излаз, позиционирање као „умерени ауторитет“ наспрам оба табора — и Вучићевог и студентског. Ово jе опасниjи али потенциjално исплативиjи потез. Ако прескочи цензус самостално — поново постаjе „вето играч“ као 2012. Без jедних ни других.
На основу доступних података, кладим се на прву опциjу. Ниjе Дачић изградио толику каријеру да би jе сада ризиковао на поштену игру.
Закључак: Огледало jедне политичке епохе
СПС jе, у неком смислу, наjискрениjе огледало српске политике последних тридесет шест година. Ниjе се претварала да jе нешто штo ниjе. Ниjе имала грандиозну визиjу. Ниjе обећавала рај на земљи.
Радила jе jедно: преживљавала. И у томе jе наjуспешниjа политичка организациjа у вишестраначкоj историjи Србиjе.
Питање коjе остаjе — и коjе ова серија о политичким странкама покушава да постави — jесте: штa то говори о нама као бирачима? Странка коjа jе кроз jеданаест различитих влада учествовала у управљању Србиjом jош увек осваjа шест и по одсто гласова.
Ово ниjе питање само о СПС-у. Питање jе о политичкоj меморији друштва коjе бира.
Текст jе настао на основу истраживања jавно доступних извора: Републичка изборна комисиjа, Wikipedia, Истинометер, Време, Машина, Слободна Европа и Нова. Ставови су ауторски.
Припремљено уз помоћ Claude AI (Anthropic), Google Gemini a.i. NotebookLM, Grok a.i. DeepSeek a.i. Manus a.i.