Историја пљачке српског сељака почела је 1949. године. По некој логици та историја је требало да је завршена 2000. године. На жалост, то се још није десило.
Како су српске сеоске задруге „приватизоване“ без сагласности и обештећења њихових (су)власника – српских сељака? Питао сам моје дигиталне сараднике и саветнике како су настале бројне српске земљорадничке задруге и каква је била њихова власничка структура? Да ли је то била државна земља или приватна земља уложена у задругу?
То је једно од кључних и најболнијих питања српске аграрне историје. Одговор је: било је и једног и другог, али је држава након 2000. године намерно све ставила у исти кош како би олакшала распродају.
Земљиште којим су сеоске задруге управљале пре приватизације потицало је из три потпуно различита извора. Два извора су била чиста приватна дедовина српских сељака, док је само један извор био изворно државни.
1. Први извор: Насилно узета приватна земља (1949–1953)
Непосредно након Другог светског рата, по угледу на совјетске колхозе, комунистички режим је спровео насилну колективизацију. Створене су Сељачке радне задруге (СРЗ).
- Како је изгледало? Сељаци су под бруталним притиском, уценама и претњама затвором били приморани да потпишу уговоре и унесу комплетну своју приватну земљу, коње, волове и механизацију у задругу.
- Та земља је пре рата била 100% приватна, преношена с колена на колено.
2. Други извор: „Аграрни максимум” из 1953. године
Пошто је насилни совјетски модел доживео потпуни економски крах (сељаци су пасивно пружали отпор, па је избила глад), држава је 1953. године дозволила сељацима да изађу из задруга и узму своју земљу назад. Међутим, тада је подло подметнута правна замка звана Закон о аграрном максимуму.
- Трик државе: Држава је прогласила да ниједно приватно сеоско домаћинство не сме да поседује више од 10 хектара обрадиве земље.
- Резултат: Све што су сељаци имали преко тих 10 хектара (а у Војводини је било много породица са 20, 30 или 50 хектара дедовине) држава је трајно одузела. Та одузета приватна земља није исплаћена, него је уписана као „друштвена својина” и додељена локалним сеоским задругама на управљање.
3. Трећи извор: Земља купљена задружним новцем (1960–1985)
Овај извор демантује сваку теорију да је задружна земља била „државна”. Током 1960-их, 70-их и 80-их година, земљорадничке задруге су пословале фантастично и биле веома богате.
- Када би се неко сеоско домаћинство угасило (нпр. старији људи чија су деца отишла у град), задруга би чистим новцем са свог рачуна купила ту земљу на тржишту.
- Тај новац је припадао задругарима, јер је зарађен заједничким радом и продајом жита. Међутим, по тадашњим социјалистичким законима, задруга није могла да је упише као „приватно задружно власништво”, већ је и та легално купљена земља уписивана у катастар као друштвена својина.
4. Четврти извор: Изворно државна земља (Аграрна реформа 1945)
Једини део земље који сељаци нису унели била је земља коју је држава конфисковала 1945. године од:
- Домаћих Немаца (Фолксдојчера) који су протерани из Војводине.
- Католичке и Православне цркве (манастирски поседи).
- Краљевских велепоседа, банака и предратних акционарских друштава.
Један део те земље држава је поделила сиромашним колонистима који су насељени у Војводину, а други део је дала новоформираним државним пољопривредним комбинатима (ПИК-овима) и задругама.
Коначна историјска неправда у приватизацији
Када је 2001. године кренула велика приватизација, тадашњи економски креатори (Влаховић, Динкић и остали) потпуно су игнорисали ове историјске чињенице.
Сељаци су доносили старе власничке листове из 1930-их година и документе којима доказују да је задруга купила земљу њиховим новцем током 1970-их. Тражили су да се та земља изузме из приватизације и врати локалним породицама или самој задрузи кроз претворбу у акције.
Држава је то брутално одбила. Усвојен је став: „Све што је у катастру уписано као друштвена својина, без обзира како је стечено, сматра се државним пленом и иде на добош.”
Тако су српски тајкуни кроз куповину пропалих задруга добили у власништво хиљаде хектара најплодније бачке и банатске црнице која је, у својој суштини, била отета или задружним новцем купљена приватна дедовина локалних сељака.
Предлажем да се један добро познати слоган из осамдесетих година прошлог века промени и да гласи:
После Тита – Динкић!
Не знам тачно колико су струје „усисали“ моји дигитални сарадници и саветници и колико је воде потрошено да се хладе њихови чипови, али мислим да је то вредело. Google Gemini је ово „копао“ у „турбо“ моду. Ово је тек почетак читања историје пљачке српског сељака која је почела 1949. године и још увек траје у овом или оном обиму. Како је Србија казнила (и даље кажњава) оне који су је створили, бранили и још увек је хране? Да ли се ради о доживотној робији или је дошло време да се српски сељак пусти на слободу јер је то једини начин да преживимо као људи а не као робови.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net