Какво је наличје суверене српске вештачке интелигенције. Шта је „друга страна медаље“ која се не помиње од стране званичника? То је тема данашње анализе.
Лице суверене српске вештачке интелигенције смо представили у претходном чланку. Моји дигитални сарадници и саветници смо направили ту анализу на основу извештаја и података релевантних званичника Републике Србије. Та слика је, у поређењу са земљама у региону, јако добра и можемо бити оптимисти. Међутим, увек постоји и друга страна медаље коју званичници често „забораве“ да помену. Данас, кроз анализу, покушавамо да откријемо ту страну.
Знам, чланци на порталу Поглед 360 су јако дугачки. Обзиром да се бавимо анализом, површност није прихватљива. За оне који немају времена да читају, припремио сам презентацију „У речи и слици“. Презентација је у потпуности рад Google NotebookLM чији лого је видљив. Скролујте до краја чланка и тамо ћете наћи презентацију.
Парадокс суверенитета у инфраструктури вештачке интелигенције у Србији
Наративни темељ: Суверенитет као национални идентитет
У савременом српском стратешком оквиру, „технолошки суверенитет“ је превазишао технички бенчмаркинг и постао камен темељац националног идентитета 21. века. Држава своју тежњу ка вештачкој интелигенцији (ВИ) не схвата само као економску модернизацију, већ као кључни одбрамбени механизам за очување културе. Успостављањем домаћег екосистема високоперформансног рачунарства (HPC – High Performance Computing), влада има за циљ да осигура да српски језик, култура и национални подаци остану независни од стране дигиталне хегемоније.
- Анализа државне реторике: Канцеларија за ИТ и електронску управу институционализовала је концепт „локационог суверенитета“. Ова доктрина тврди да смештањем података у Државном дата центру у Крагујевцу, Србија постиже стратешку аутономију, изолујући своју дигиталну имовину од јурисдикцијског прекорачења страних добављача услуга у облаку.
- Веза између идентитета и технологије: Михаило Јовановић, директор Канцеларије за ИТ и електронску управу, експлицитно повезује развој вештачке интелигенције са очувањем националног наслеђа. Према овом наративу, суверени модел великог језика (LLM – Large Language Model) је врхунски заштитник српског идентитета, осигуравајући да је нација суверени учесник, а не пасивни потрошач у дигиталном добу.
- Мерење капацитета: Да би подржала ову амбицију, држава спроводи експоненцијално скалирање своје процесорске снаге:
- Фактор скалирања: Други суперкомпјутерски систем је 7 пута снажнији од првог; трећи систем је 20 пута снажнији од другог – што представља кумулативно повећање процесорске снаге од 140 пута.
- Капацитет складиштења: Очекује се да ће складиштење података бити повећано 30 пута у односу на основни ниво.
- Еволуција приступачности: Инфраструктура прелази из ексклузивног ресурса за научну заједницу у имовину двоструке намене доступну комерцијалном сектору.
Ова нарација усмерена на домаће тржиште ствара очекивања апсолутне независности са високим улозима. Међутим, како се инфраструктура развија, ова реторика се суочава са све већим трењем због техничке и финансијске реалности глобалног ланца снабдевања.
2. Финансијска архитектура: Француски капитал и логика извоза
Да би финансирала своје амбиције у области вештачке интелигенције, Србија је користила државне кредитне аранжмане, модел који уравнотежује потребе за ликвидношћу са дугорочним геополитичким усклађивањем. Набавка система „BullSequana XH3000“ заснована је на финансијској архитектури која даје приоритет француским индустријским интересима, што одражава шири стратешки заокрет ка Паризу.
| Слој споразума | Детаљи |
|---|---|
| Комерцијални слој | Уговор од 50 милиона евра (април 2025) са компанијом Eviden (Atos Group) . Алокација: 36 милиона евра за хардвер; 14 милиона евра за услуге и примене у здравству, енергетици и транспорту. |
| Финансијски слој | Кредитни протокол од 42,5 милиона евра (новембар 2025.) са француским трезором ( Trésor ). Покрива 85% укупне вредности извоза . |
- Клаузула о „француском пореклу“: Аналитички фокус остаје на сумњивој клаузули која захтева да најмање 50% опреме и услуга буде француског порекла. Иако је стандардна у протоколима Трезора , аналитичари ризика морају напоменути да ова конкретна тврдња потиче од Правда Балкан , портала повезаног са медијским интересима повезаним са Русијом. Иако није потврђена у званичним гласилима, таква клаузула би институционализовала „закључавање добављача“, осигуравајући да српска инфраструктура остане стални чвор у француском индустријском екосистему.
- Економски реципроцитет: Овај споразум о вештачкој интелигенцији је једна компонента вишесекторског сарадње са Француском, која обухвата београдски метро, сарадњу у области нуклеарне енергије са ЕДФ-ом и набавку борбених авиона Рафал. Србија тренутно чини две трећине свих француских инвестиција на Западном Балкану.
Иако је финансирање француско, техничко језгро система открива дубљу, нестабилнију зависност од америчког хардвера.
3. Хардверска реалност: NVIDIA и амерички „силицијумски плафон“
Србија заузима позицију „преузимача технологије“, дилеме где физички слој суверенитета – силицијум – остаје ван домаће или чак европске контроле. Ово није јединствена српска криза; чак се и ЕУ, како су истакли канцелар Мерц и председник Макрон, суочава са кризом зависности. То је било показано када је Мајкрософтов налог тужиоца Међународног кривичног суда (МКС) блокиран због америчких санкција, што доказује да „локални суверенитет“ пружа малу заштиту од прекорачења јурисдикције на софтверском или хардверском нивоу.
- Зависност од NVIDIA-е: Председник Вучић је експлицитно признао да се трећи суперрачунар, упркос француском финансирању, у потпуности ослања на америчку технологију . Систем је изграђен око NVIDIA чипова, што чини државну стратегију вештачке интелигенције рањивом на ескалацију извозних режима Вашингтона.
- Процена геополитичке рањивости: Ризици су демонстрирани инцидентом Anthropic/Fable из јуна 2026. године, где су модели вештачке интелигенције постали инертни због контроле извоза Министарства трговине САД. Ова студија случаја потврђује да се српска средства вештачке интелигенције могу деактивирати променама политике у страном капиталу.
- Таксономија суверенитета:
- Локациони суверенитет: Постигнут; подаци се налазе у Крагујевцу.
- Технолошки суверенитет: Непостојећи; Србија нема контролу над интелектуалном својином и производњом чипова.
- Оперативни суверенитет: Несигуран; иако држава тврди да локалне фирме „уче“, постоји значајан дугорочни ризик да ће, ако „учитељи“ (Atos/NVIDIA) оду, инфраструктура постати неуправљива.
4. Компаративни модели зависности: УАЕ наспрам Израела
Србија покушава да ублажи рањивост на један извор диверзификовањем својих стратешких зависности кроз два различита модела.
Модел УАЕ (заједничка инфраструктура) Кроз Меморандум о разумевању са Etisalat and enterprise , УАЕ се позиционира као комерцијални стуб Крагујевачког дата центра. Ово је логика „Услуга-корисник“: УАЕ настоји да контролише сопствени дигитални отисак користећи српску инфраструктуру. Ово ствара симбиотски однос који дели геополитички ризик дигиталног развоја између две несврстане силе средње величине.
Израелски модел (одбрана и трансфер технологије)
- Стратешка интеграција: Србија је склопила огромне уговоре о одбрани са компанијом Елбит Системс у укупној вредности од 1,6 милијарди долара, што је еквивалентно целокупном српском одбрамбеном буџету за 2023. годину .
- Ризици власништва: Постоји критична тачка трења у вези са производњом дронова. Док Београд инсистира на партнерству 50-50, извештаји БИРН-а и Хареца сугеришу да би Елбит могао задржати већину од 51%. Ово ризикује да Србија постане „логистички центар“ за израелску индустрију, а не суверени произвођач.
- Институционално продубљивање: „Хитна процедура“ усвојена у априлу 2026. године за размену тајних одбрамбених информација сигнализира структурну интеграцију са израелским безбедносним протоколима, померајући однос далеко изван стандардног уговора о јавној набавци.
5. Интерни ризици: Енергетска ограничења и институционална транспарентност
Физички трошкови високоперформансног рачунарства – посебно електричне енергије и воде – појављују се као значајне тачке домаћих трења.
- Критика „енергетске бомбе“: Процењује се да је потрошња енергије фарме сервера у Крагујевцу еквивалентна потрошњи целог града Пожаревца.
- Ризици скалирања: Тренутни планови укључују „суперскаларно“ проширење од 1 GW у Крагујевцу, Нишу, Новом Саду и Димитровграду. За ово је потребна масивна енергетска инфраструктура, укључујући предложену гасну електрану снаге 500 MW у близини Ниша , што покреће забринутост око одрживости локалне мреже и утицаја на животну средину.
- Транспарентност и законодавно „паковање“: Протокол о француском кредиту од 42,5 милиона евра ратификовала је Народна скупштина као део „пакета“ од 18 неповезаних споразума, укључујући визне олакшице, цивилно ваздухопловство и инвестиционе споразуме са Јапаном, Узбекистаном и Корејом. Ово груписање намерно ограничава фокусирани парламентарни надзор и јавну дебату о условима високовредног технолошког дуга.
6. Завршна процена: Србија као стратешки „преузимач технологије“
„Парадокс суверенитета“ је сада дефинисан: Србија је постигла локацијски суверенитет (физичко пласман података), али остаје у потпуности зависна од глобалног ланца силицијум-капитал за оперативно постојање тих података.
Стратешки ризици за креаторе политике:
- Ескалација контроле извоза: Србија остаје колатерална штета у технолошким трењима између САД и Кине или САД и ЕУ. Уколико Вашингтон пооштри извозне лиценце за NVIDIA, хардверска средства Србије би могла бити инертна.
- Закључаност према добављачу: Финансијске и техничке везе са француским индустријским комплексом стварају дугорочну зависност од добављача , ограничавајући могућност преласка на алтернативне технологије без огромних финансијских казни.
- Домаћа одрживост: Постоји све већи јаз између амбиција високе технологије и локалних ресурсних капацитета. Суперскаларни план од 1 GW би на крају могао да се сукоби са домаћим приоритетима у области енергетске безбедности и заштите животне средине.
Коначна пресуда: За малу нацију, „технолошки суверенитет“ је корисна политичка нарација, а не техничка реалност. Иако Србија може да контролише где се налазе њени подаци, не може да контролише чипове који их обрађују или капитал који их финансира. Права позиција Србије је позиција софистицираног „преузимача технологије“, који се креће кроз поларизовани свет где је дигитална независност скуп луксуз који чак и велике силе теже да одрже.