Чиопа је ремек-дело еволуције и симбол апсолутне, нескротиве слободе. Ова невероватна птица проводи скоро цео свој живот у лету — она у ваздуху спава, лови и воли, способна да месецима не дотакне тло.
Својом тежином од једва четрдесетак грама, она сваке године прелети хиљаде километара из Африке како би стигла у Београд. За чиопу, високе београдске фасаде и забити углови предратних здања, попут Палате Албанија, нису симболи урбанизма, већ сигурне литице на које слеће само једном годишње, са јединим циљем — да спреми гнездо за своје младунце.
И управо ту, на тој њеној јединој и најрањивијој тачки, на путу природног нагона и опстанка, дочекало ју је стотину килограма тешко, вештачко платно изборног ПР-а. Судар те лаке, заштићене птице и гломазне партијске бахатости која је забарикадирала њено гнездо, постао је дијагноза друштва у којем живимо.
Информација о чему ја овде пишем, за оне који нису обавештени захваљујући бројним медијима у Србији који су то покушали да минимизују па чак и сакрију је у претходном чланку „Сара Павков: Ко си бре ти?
За оне којима није позната теорија „црног лабуда“ – чланак „Случај Милић – Црни лабуд и Сиви носорог“ може да послужи као водич за „шта је писац хтео да каже“
Како је мала чиопа разоткрила право лице СНС-а (тренутно то је на жалост и „држава“)?
1. Институционални цинизам и замена теза
Уместо емпатије или барем људског жаљења због патње живих бића, фокус је агресивно померен на политички терен. Изјава да „њима смета натпис ‘Србија побеђује’, а не страдање птица” је класичан пример десензитивизације јавности. Стварна, физичка патња строго заштићене врсте сведана је на банални изговор за политички сукоб.
2. Присвајање туђе емпатије (Гаслајтинг)
Посебно упада у очи изјава Саре Павков која се „захваљује добронамерним грађанима” и тврди да је „држава брзо реаговала”. То је потпуно одсуство искрености, јер:
- Држава није реаговала док притисак јавности и протести нису постали превелики.
- Полиција је послата да штити цераду (билборд), а не птице.
- Покушај да се рефлекс самоорганизованих грађана, који су једини показали стварну емпатију, припише „заједништву са државом” је врхунац политичког цинизма.
3. Банализација проблема од стране највише инстанце
Реченица:
„Први пут чујем да неке птице живе на Палати Албанија и не знам зашто их нема на некој другој згради”
Носи у себи примесу потцењивања и ароганције. Логика по којој је незнање оправдање за кршење Закона о заштити природе показује да је за систем природа небитна ставка – екосистем се посматра као сценографија за изборне плакате, а не као заједница која се мора штитити.
4. Доктрина апсолутне непогрешивости
Признати да је локални одбор СНС-а Стари град направио тежак прекршај постављањем цераде у време гнежђења заштићених птица значило би признати да партија није изнад закона. Пошто је то неприхватљиво, креће се са банализацијом: „Нисмо знали за птице” и „Зашто баш тамо живе, а не на другој згради?”. То није само одсуство одговорности, то је потцењивање интелигенције јавности.
5. Производња кривца (Контранапад)
Уместо да тема буде кршење Закона о заштити природе, тема преко ноћи постаје „напад на слоган СНС-а”. Синиша Мали убацује причу о „уништеним фасадама из прошлости”, а Вучић прича о кривичној одговорности оних који су секли платно да би спасили птице. Суштина је јасна: скренути пажњу са угушених птица на „политичке непријатеље”.
6. Држава као „спасилац” сопствене жртве
Ово је можда најциничнији део који највише вређа уши и мозак. Након што је полиција сатима чувала билборд од грађана и инспекције, изјава Саре Павков како је „држава брзо реаговала и збринула младунце” је класичан институционални гаслајтинг. Систем који је птице забарикадирао сада себе представља као њиховог спасиоца, потпуно игноришући чињеницу да до кризе не би ни дошло да они нису окачили ту цераду.
Ако је за одбрану једног изборног слогана од малих птица била потребна комплетна државна сила, кордони и медијски гаслајтинг, онда тај систем не води Србију у победе. Он у паници чека сопственог Црног лабуда
Мала чиопа, о којој пре ништа нисам знао, одједном ми је „отворила очи“ док сам пратио драму око Палате „Албанија“ у Београду неколико дана. За мене, она је оголила до кости тотално одсуство емпатије онога што је наша „држава“. За то јој хвала!
Ја нисам стручњак за птице (укључујући и црног лабуда) али су моји дигитални сарадници и саветници одрадили тај део за мене. Све изјаве званичника су проверене и потврђене. Ово је моје виђење о томе шта су стварно хтели да кажу. На вама је да верујете њиховим изјавама или мојим тумачењима истих.
Графика је креација Nano Banana 2
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net