Писање чланака испод мога ораха на Фрушкој Гори понекада ме понесе па заборавим да објасним неке ствари. Ја своје чланке проверавам тако што их пошаљем дигиталним саветницима који нису учествовали у њиховом писању. То је једноставно зато да осигурам да су све тврдње проверене и тачне. Тиме се уклања ризик „халуцинације“. Мој други принцип је да чланке не мењам осим ако се нешто не може проверити. Мој претходни чланак са истим овим насловом изазвао је снажну критику Deepseek AI.
Критика није била у вези наведених података. Мој критичар ме је дебело искритиковао што нисам објаснио значај директног (већинског) система избора и извукао је још неке податке о томе који ми нису били познати. Поново сам прочитао тај чланак, сагласио се са мојим критичаром и ево ме млатим по тастатури да се некако „извучем“. Идемо!
Како већински глас враћа одговорност у политику — и зашто смо га сами одбацили
Замислите да у вашем граду постоји посланик. Не онај кога је страначки шеф ставио на листу и кога никад нисте видели уживо — него неко ко живи у вашем кварту, чија деца иду у исту школу као и ваша, и ко зна да ће га следећих избора срести на пијаци и морати да одговори: „Шта си урадио за нашу болницу?“
Ово није утопија. Ово је свакодневна реалност у Аустралији, Великој Британији и десетинама других земаља. И — мало ко зна — Србија је управо тако функционисала на својим првим вишестраначким изборима 1990. године.
Па шта се десило?
Дијагноза: „Невидљиви посланик“
У Србији данас не гласамо за људе. Гласамо за листе. А листе прави шеф странке.
Последица је системска и предвидива. Посланик из Неготина или Сврљига нема никакав мотив да се бори за локалну болницу, пут или вртић — јер његов мандат не зависи од пацијената у Сврљигу, него од страначке партијске књижице у Београду. Ако угоди централи, биће на следећој листи. Ако не угоди, неће.
Тако настаје „невидљиви посланик“ — човек који вас формално представља, а кога никад нисте срели и ко никад није морао да се сусретне са стварним животом ваше заједнице.
Ово није слика о лошим људима у политици. Ово је слика о архитектонском дефекту система.
Аустралијски модел: Један човек — један глас — један представник
У аустралијском парламентарном систему, земља је подељена на изборне јединице (electoral divisions). У свакој јединици бира се један посланик — именом и презименом. Ко освоји највише гласова, тај је победник — без преноса мандата, без страначких листа, без калкулација у централама. Он добија место у парламенту. Партија којој он или она припада може да формира владу под условом да више од половине места освоје посланици те странке у другим изборним јединицама. У противном, у парламенту седи као део опозиције.
Практична последица је радикална: посланик мора да живи у свом округу. Мора да се редовно среће са бирачима. Мора да одговара на питања комшија — не страначких функционера. Има канцеларију у свом изборном округу у којој можете да га посетите и која има адресу па можете да му пишете.
Ово ствара нешто за шта у српској политици готово не постоји реч: непосредну одговорност.
Шта то значи за Београдизацију?
Ваша општина нема водовод. Основна школа у суседном селу је затворена. Локална болница ради са застарелом опремом.
А у Београду — бесплатан превоз. Субвенционисани вртићи. Огромни инфраструктурни пројекти финансирани из централног буџета.
Ово није последица лоше воље. Ово је математика тренутног система. Технократе које пишу буџет гледају унутрашњост Србије кроз статистику, а не кроз стварност. А посланик из вашег краја (ако таквога уопште има) нема мотив да им противречи — јер му следећи мандат зависи од партијског шефа у Београду, а не од вас.
У систему директних избора, посланик из Лознице или Крагујевца не би смео да прогута буџет из ког све иде центру. Морао би — дословно — да се удружи са другим посланицима из унутрашњости и „уцени“ владу за правичну расподелу. Јер кад се врати кући, комшије ће га питати шта је урадио.
Ирониja историје: Сами смо га одбацили
Мало ко зна ову чињеницу: Србија је на првим вишестраначким изборима 1990. године заиста имала директни већински систем са 250 изборних јединица.
И на тим изборима, Слободан Милошевић је, освојивши 48% гласова, добио чак 78% посланичких места — јер је већински систем нагласио његову доминацију у одређеним регионима. Парадокс је у томе да је тада управо опозиција тражила прелазак на пропорционални систем, сматрајући да ће јој то бити повољније. Тражили сте – гледајте!
Добила је пропорционални систем. И тако је — у покушају да заштити своје интересе у кратком року — опозиција из 1992. године створила модел „партијске државе“ који до данас гуши сваку стварну одговорност.
Речи нема: Сами смо поклонили власт страначким шефовима.
Зашто странке неће ово да уведу?
Одговор је болно једноставан. Тренутни систем највише одговара управо страначким бирократијама.
У систему директних избора, вође странака не би могле да контролишу ко улази у парламент. Народ би могао да изабере угледног лекара, учитеља, сеоског домаћина — некога ко неће да „сагиња главу“ пред директивом из централе. То би разорило модел у коме се политичар не „бори“ за глас бирача, него „проси“ место на листи код шефа странке. Морам да додам – код шефа странке који је и после неколико изгубљених избора још увек шеф. Да ли је он лидер или је практично власник те странке са неколицином својих сарадника?
Реформа изборног система, зато, није технички него политички питање моћи. И управо зато је тако тешко извојевати је изнутра.
Закључак: Реформа која мења ДНК политике
Увођење директних избора за народне посланике није копирање туђег система. То је враћање принципа одговорности у темеље демократије.
Где посланик зависи од комшија — ради за комшије. Где зависи од страначког шефа — ради за страначког шефа. Ово није ни лево ни десно питање. Ово је питање о томе ко је заправо господар мандата.
Србија је знала одговор на ово питање 1990. године. Па га је заборавила.
Можда је дошло време да га се сети.
Овим се не ограђујем од мога предлога за увођење парламентарне монархије у Србији. Стојим иза сваке речи у том (као и у овом) чланку. Прихватио сам критику да концепт директних избора није био довољно обухваћен. Промена садашњег изборног система је заиста потребна и може бити извршена и без преласка на парламентарну монархију. Надам се да ће мој следећи дигитални критичар бити задовољан овим чланком јер немам намеру да вечерас правим и трећи.
Текст је настао уз помоћ истраживачких материјала о изборним системима Аустралије и Србије. Историјски подаци о изборима из 1990. и 1992. верификовани су из јавних извора. Хвала мојим дигиталним сарадницима Claude AI и Deepseek на труду и стрпљењу.