„Напред-назад до Сибира“ – „Тврђава [Русија] треба да буде отворена за сарадњу не само са Истоком већ и са Југом“
„Имао сам част и задовољство – заједно са мојим младим колегама (сада истакнутим научницима и академским директорима) Тимофејем Бордачевом, Анастасијом Лихачевом, Игором Макаровом, Дмитријем Сусловим и Алином Шчербаковом (Савељевом) – да будем међу иницијаторима пројекта „Окрет ка Истоку“ који је интелектуално покренут крајем 2000-их, а политички 2010-их. Сергеј Шојгу, који тада још није био министар одбране, радио је паралелно са групом сарадника. Циљ је био да се Русија интегрише са економијама Источне и Јужне Азије преко Сибира. Постигнут је известан напредак. Али је такође јасно да „заокрет“ још није донео жељене резултате. Два разлога за то су горе поменути западњаштво и компрадоризам елита које нису желеле да напусте уобичајени статус кво. Треће, процес је вођен технократски и бирократски, готово у потпуности из центра, уз учешће само неколико локалних актера. Такође, била је фундаментална грешка поделити Сибир, који је заправо јединствена историјска, друштвена и економска целина. Супротно већини предлога, план није интегрисао…“ Урал, Западни Сибир или Источни Сибир, где су концентрисани природни ресурси, индустрија и (што је најважније) морални и интелектуални ресурси, али који највише пате од „континенталне клетве“ – одвојености од најбрже растућих тржишта.
„Сада геополитика и геоекономија, као и раст Азије, Блиског истока и Африке, захтевају нови интелектуални и организациони приступ евроазијској интеграцији. Међутим, то не треба схватити, као у прошлости, као интеграцију кроз ЕАЕУ. Чак и ако изградимо ‘Тврђаву Русију’, која је неопходна за све турбулентнији и опаснији свет наредних 15 година, ова ‘тврђава’ треба да буде отворена за сарадњу не само са Истоком већ и са Југом. А за то би требало да појачамо рад на изградњи транспортних коридора који повезују Русију преко Сибира са Азијом преко Кине, и коначно завршимо дуго очекивани коридор преко Ирана и Персијског залива до Индије и Африке. Много тога мора да се уради у интелектуалној домени. Не знамо много о Истоку, арапском свету, Турској, Ирану или Африци и због тога не видимо брзо растуће могућности тамо. Поновићу оно што је толико пута речено на научним конференцијама, у штампи и у преписци – најперспективније хуманистичке науке сада су оријенталистике и афричке студије.“
„Русија одавно развија сопствену школу економске географије која се супротставља геополитици и геоекономији поморских сила (Шупер, 2021). Али такве школе су нам потребне и у другим друштвеним наукама. За разлику од математике или астрономије, оне никада нису биле, нити могу бити, наднационалне. (Више о томе касније.) Такође нам је потребан нови концепт интеграције постсовјетског простора (претходни је био заснован на концепту ЕУ и интеграцији са њом). Он би требало да се уклопи у шири паневроазијски или великоеврозијски интеграциони пројекат, који би укључивао комуникационе, економске, научне, политичке и (ништа мање важне) културне компоненте.“
„ На крају крајева, Евроазија је сазвежђе великих култура које се уздижу или опорављају од маргинализације, што морамо да разумемо и сарађујемо са њим.“
