Док се Србија полако загрева за предстојеће парламентарне изборе, једна тема упадљиво изостаје из званичног наратива власти: литијум и пројекат „Јадар”. Међутим, тишина коју слушамо није знак одустајања, већ вешто испланирана политичка стратегија која има свој препознатљив „copy-paste” образац.
Подсетимо се: претходна „забрана” пројекта донета је у предвечерје избора, само да би након гласања била поништена кроз одлуку Уставног суда—одлуку која је, по мишљењу многих правника, била јасна већ у тренутку када је неуставна уредба доношена. Био је то маневар којим је умирена јавност и купљено време.
Данас се налазимо пред идентичним сценаријом. Влада сада ћути, али логика политичких догађаја сугерише само једно: ако им изборни резултат то дозволи, први документ који ће се наћи на столу нове владе биће одобрење за отварање рудника. Врло је важно нагласити да се највећи број политичких странака у Србији није јасно поставио по овом питању. Овде се не ради само о тренутној власти у Србији. Ми имамо право да захтевамо од свих странака да се јавно и јасно изјасне по овом важном питању. Наши гласови су важни. Немојмо их давати на слепо.
Не смемо чекати дан после избора
Овај чланак, који доноси детаљну научну анализу проф. др Имрета Кризманића, није само еколошки приручник. Он је позив на грађанску будност. Не смемо дозволити да литијум поново постане тема тек „дан после” избора.
Као грађани и гласачи, имамо пуно право и обавезу да од сваке политичке опције која претендује на место у Скупштини Србије тражимо јасан, недвосмислен и јаван одговор на једно једино питање:
„Да ли ћете након избора подржати отварање рудника литијума у долини Јадра?”
Без увијања у обланде „одрживог развоја”, без правних изговора и без чекања на студије које су већ одавно написане, али се крију од очију јавности. Читаоци морају бити свесни: избори који долазе нису само борба за мандате, већ референдум о опстанку наше земље, воде и ваздуха.
Пре него што се удубите у застрашујуће чињенице о иреверзибилном уништавању биодиверзитета и „кесама из Лидла” које би требало да чувају наше здравље, запамтите—ово је тренутак када се траже одговори. Јер, када се изборне кутије затворе, за многе одговоре може бити прекасно.
Проф. др Имре Кризманић:
Пројекат литијума је експеримент на живо над грађанима Србије
Долина Јадра као граница цивилизацијске одговорности
У дебати о пројекту „Јадар“, која већ годинама поларизује српску јавност, често се губи нит између политичке реторике и сурове научне стварности. Међутим, када проговори струка—она која своје закључке не темељи на обећањима инвеститора, већ на теренском истраживању—слика постаје неумољиво јасна. Један од најрелевантнијих гласова у овом процесу је проф. др Имре Кризманић, ванредни професор Биолошког факултета Универзитета у Београду, човек чија биографија спаја академску изврсност и деценијско искуство у Заводу за заштиту природе Србије.
Професор Кризманић није само теоретичар; он је предводио тим од преко 20 истраживача који су 2020. године, у име Биолошког факултета, извршили детаљну анализу стања биодиверзитета на подручју планираног рудника. Његово недавно гостовање у серијалу „Литијум: Стручњаци говоре“ доноси дубоку рефлексију на оно што он назива „експериментом на живо“ (in vivo), где се једна од најплоднијих долина у земљи претвара у полигон за технологију која никада нигде у свету није примењена на јадариту.
Екологија наспрам „одрживог рударства“
Једна од првих и најважнијих теза коју професор Кризманић истиче јесте етичка и семантичка обмана садржана у термину „одрживо рударство“. Као биолог, он подсећа да је екологија наука о односима живих бића и средине, док је рударство по својој природи инвазивна активност која мења средину до тачке непрепознатљивости. Према Кризманићу, одрживост може постојати у контексту људског друштва и профита, али када је реч о природи, рударство има „искључиво и једино негативне утицаје“.
Ова дилема нас доводи до суштинског питања ресурса. У свету који се суочава са драматичним губитком плодног земљишта—где се процењује да би без вештачких ђубрива тренутна планетарна површина могла да прехрани само 40% становништва—уништавање долине Јадра ради краткорочне екстракције литијума граничи се са цивилизацијским апсурдом. Одговорне нације, истиче професор, чувају земљу и воду као најважније ресурсе за будуће генерације, водећи се мишљу Махатме Гандија:
„Земља пружа довољно да задовољи свачију потребу, али не и свачију похлепу.“
Србија као јединствен случај (али у негативном смислу)
Посебно забрињавајућа чињеница, коју професор наглашава на самом почетку, јесте да у свету тренутно не постоји случај где се планира експлоатација литијума на овако плодној, насељеној и пољопривредно активној земљи. Док се у другим деловима света рудари у пустињама или из сланих језера, пројекат „Јадар“ удара директно у срце западног Балкана, доводећи у питање не само опстанак стотина биљних и животињских врста, већ и опстанак самог човека на том простору.
Кризманићева анализа није напад на рударство као грану привреде—он признаје његову улогу у цивилизацијском напретку дугом 40.000 година. Његова борба је борба за баланс. Међутим, када је реч о Јадру, вага је опасно претегнула на страну иреверзибилне штете, стављајући пред нас зид који не можемо заобићи политичким компромисима, већ само научном истином.
Ова анализа говора проф. др Имрета Кризманића тек је први корак у великом истраживачком серијалу који покрећемо на порталу Поглед 360. Свесни комплексности пројекта „Јадар”, одлучили смо да јавности представимо чињенице кроз призму различитих научних дисциплина.
Анализа припремљена у сарадњи са Gemini АИ моделом компаније Google.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net
