Суверенистима у Србији – моје питање је наизглед једноставно: Како се брани суверенитет Србије? Свако ко је прочитао бар један планак у Погледу 360 зна да сам суверениста. Па шта?
Ја сам дубоко уверен да су 99.99% становника србије суверенисти. Проблем је у томе како гледмо на то шта је суверенизам! То је огроман проблем. И заступање тезе да Србија треба да буде члан НАТО је за неке (не за мене) ствар суверенизма. За њих НАТО би био ту да нас одбрани! Од кога? Ово је само пример за моју тврдњу да смо ми (скоро) сви на овај или онај начин суверенисти. Шта је суверенизам?
Мој одговор на то питање је једноставан. Баш ме брига и за БРИКС и за ЕУ. Шта ми тиме добијамо? Хоће ли нам квалитет воде, ваздуха и земље која нас храни бити бољи са једнима или другима? НЕЋЕ! Да ли су наше воде и оранице заиста наше? Да ли су рудна богатства заиста наша или смо ми ту рудари који копају за мале паре а профит одлази напоље? Да ли се осећамо боље ако је профит отишао у Лондон (Рио Тинто) или у Пекинг (Зиђинг)?
Да ли је Косово и Метохија Србија? Јесте! Тако пише у нашем Уставу и тачка. Тако пише у нашим срцима и то је важније и од Устава. Не може нам га одузети никаква декларација, бели папир(ић) или неспособни дипломата. Када буде време и прилика за то биће поново наше. Овако или онако. Крај приче.
Зашто се Србија брани славином и њивом, а не геополитичким маглама?
Да ли је држава суверена ако има заставу, грб и столицу у Уједињеним нацијама, док истовремено кључеве својих изворишта пијаће воде и плодне оранице предаје у руке страних управних одбора?
Док се домаћа политичка елита – и позициона и опозициона – перманентно исцрпљује у геополитичким дебатама о БРИКС-у, Европској унији, Вашингтону и Москви, на терену се одвија тиха, али потпуна капитулација земље. Прави суверенитет једне нације не брани се празним реторичким деформацијама на телевизијским каналима. Он се брани тамо где живот почиње: у земљи, води и ваздуху.
Оно што данас у Србији називамо „еколошким проблемима” заправо су најважнија уставна и безбедносна питања. Време је да ствари назовемо правим именом: овде није реч само о заштити птица и река, већ о одбрани дедовине од класичног еколошког колонијализма.
1. Водни суверенитет као војна категорија
У свету који улази у деценије озбиљних климатских и демографских криза, пијаћа вода постаје вреднија од нафте. Како на то реагује суверена држава? Погледајмо пример Словеније. Она је још 2016. године схватила шта доноси будућност и унела право на воду у свој Устав. Словенци су јасно прописали: вода није роба, изворишта не могу бити приватна, а снабдевање грађана врше искључиво непрофитне јавне службе. Корак испред свих, ради заштите сопственог народа.
А где је Србија у тој причи?
Док Словенија свој водни суверенитет закључава у Устав, Србија своја најважнија изворишта већ годинама комерцијализује кроз дугорочне концесије и распродају фабрика воде страним мултинационалним корпорацијама. Реке су већ окупирали домаћи произвођачи „зелене“ електричне енергије својим полулегалним мини хидро електранама. Паре зарађене од тога држе у „нашим“ а у ствари страним банкама.
Наш Закон о водама дефинише воду као „добро од општег интереса”, али та папирна заштита је обична илузија. Она траје само до тренутка када се појави крупан капитал са својим интересом. Када држава изгуби контролу над сопственим јавним водоводом и подземним водама, појам независне државе постаје празна љуштура. Сачувај нас Боже од „стратешких партнера“!
2. Рударска рента: Анатомија колонијалног черупања
Најбољи доказ нашег тренутног еколошког вазалства јесте однос према рудним богатствима. Наратив који власт пласира је прост: рударство доноси развој. Међутим, погледајмо математику суверенитета насупрот математици колоније:
| Параметар управљања | Колонијални модел (Србија данас) | Суверенистички модел (Циљ борбе) |
| Рударска рента | Симболичних 3% до 5% (најниже у Европи). | Минимално 15% до 20% уз обавезно државно сувласништво. |
| Улога државе | Сервис инвеститора који мења законе о експропријацији у ходу. | Чувар територије и уставних права сопствених грађана. |
| Еколошки ризик | Остављање трајних јаловишта и затрованих водотокова локалном становништву. | Апсолутни мораторијум на пројекте који угрожавају питку воду и плодну земљу. |
Када страна компанија дође, извуче сировину, плати држави понижавајућу ренту од пар процената, а чист профит изнесе из земље остављајући локалном становништву девастиран простор и затровану земљу – то се у економској географији не зове „напредак”. То се зове екстрактивизам. То је модел који је примењиван у Африци у 19. веку, а који се данас под плаштом „зелене транзиције” покушава спровести у долини Јадра, на Хомољу и широм Србије.
3. Административна диверзија: Како институције капитулирају
Закони у Србији на папиру често изгледају усклађено са европским стандардима, али систем је изнутра подешен за селективно слепило. То се изводи кроз две проверене матрице:
- „Деончарење” (Salami-slicing): Велики индустријски пројекти се намерно у папирима уситњавају на мање фазе (пут, трафостаница, хала) како би се избегла израда свеобухватне Студије о процени утицаја на животну средину. Институције на то свесно зажмуре, дозвољавајући инвеститорима да заобиђу законску форму.
- Обесмишљена казнена политика: Према статистици, када еколошка инспекција и поднесе пријаву против великог загађивача, привредни судови у преко 70% случајева изричу казне испод законског минимума. За велике корпорације, те казне нису санкција – оне су јефтин урачунати трошак пословања. Јефтиније је платити ублажену казну него уградити филтере за отпадне воде.
Закључак: Земља се брани тамо где се живи
Народ Србије је уморан. Засићен је вишегодишњим уличним шетњама које немају јасан циљ, исцрпљен је праведничким патетизирањем и партијским калкулацијама. Неопредељени бирачи с правом окрећу главу од протеста који подсећају на друштвене догађаје, док багери на терену настављају свој посао.
Решење није у новим молбама и петицијама које систем масовно губи по скупштинским фиокама. Решење је у радикалном уземљењу патриотизма.
Истински суверенистички покрети и лидери морају хитно да спусте поглед са геополитичких висина и глобалних сукоба на сопствену територију. Бранити Србију данас не значи чекати промену светског поретка. Бранити Србију значи донети суве чињенице, стати уз српског сељака на барикаду, спречити деончарење пројеката и захтевати унос воде у Устав.
Ако дозволимо да нам се одузму изворишта, њиве и чист ваздух, неће нам бити важно ко влада светом. Јер тада више нећемо имати отаџбину коју вреди бранити.
Док у Тирани хиљаде људи данима излазе на улице у оквиру „Фламингове револуције”, жестоко бранећи лагуну Вјоса-Нарта од мегаломанског туристичког пројекта фирме Џареда Кушнера, у српским мејнстрим медијима влада потпуни мрак. О томе се готово не извештава, о томе се не расправља, то за домаћу јавност не постоји. Ми знамо шта је Пицула рекао. Кога боли за Пицулу? Кога боли за некакав концерт у „лијепој њиховој“. Пусти багру нек се дере, гледај од чега се живи. Пробуди се Србине!
Не брани се суверенитет тако што се о њему говори. Брани се тако што се изграде институције, ресурси и капацитети без којих он не може да постоји.
Ова тишина пара уши, али је математички прецизна и логична. Она огољава чињеницу да балкански режими деле исту политичку матрицу, исти бизнис-модел и истог инвеститора.
За овај чланак немојте кривити моје дигиталне сараднике и саветнике. Горчина је само моја. А, можда, и ваша. Да ли сам (опет) џаба кречио? Видећемо
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net