EXPO 2027 и српски паризер. Какве то везе има једно са другим? Да ли је писац пијан или је полудео? Идеју за наслов и читав текст дао ми је промотер паризера у Србији.
Дефиниција: Сецкање саламе: Првобитно скован од стране мађарског политичара Матијаша Ракошија 1940-их, „тактика саламе“ описује процес којим се опозиција елиминише „парче по парче“. У модерној инфраструктури, односи се на разбијање масивног пројекта на фрагментиране компоненте како би се смањила транспарентност и минимизирао отпор јавности.
Добродошли на Сајам Будућности — Улаз Бесплатан, Рачун Касније
Замислите: 2027. година. Сурчин. Блиста. Стадион кога ниједан клуб није наручио, сија под рефлекторима које нисте платили — или јесте, али вам то нису рекли. Из разгласа грми нека свечана фанфара, а на подијуму неко важан говори о „историјском успеху“, „уласку Србије у свет“, „будућности нације“. Ви аплаудирате. Зашто? Па, свима деле парче паризера. Танко исечено, наравно. Е то, драги читаоче, јесте EXPO 2027 — мега пројекат вредан 3,4 милијарде евра, спакован у хиљаду малих, неприметних сецкања вашег пореског новца.
Али да не будемо неправедни. Хајде да ствари погледамо озбиљно.
Од Диплoматске Манифестације до Паралелног Града
Пројекат је отпочео као дипломатска амбиција — кандидатура за Специјализовану изложбу Светске организације за изложбе, скромно представљена јавности у периоду 2021–2023. године. Средства у тој фази: стотине хиљада евра за консалтинг и промоцију. Циљ: пласирати Србију на међународну карту.
Затим је Србија победила на гласању, јуна 2023. И ту почиње трансформација коју нико није јавно дебатовао.
Пројекат је у року од неколико месеци прерастао у градњу „града у граду“ у Сурчину, са следећим компонентама: Национални стадион (сам по себи, са пратећом инфраструктуром, достиже процену од oko miliјарду евра), стамбени комплекси, железничка и саобраћајна инфраструктура, и изложбени павиљони. Укупна процена свих повезаних трошкова данас прелази 3,4 милијарде евра — неки кажу и много више. Нико у јавности не зна тачно јер је то специјална тајна. Зашто? Не се знаје.
Правни Оквир: Кад Закон Постане Нож за Сецкање
Основни правни инструмент целог подухвата јесте Лекс Специјалис — Закон о посебним поступцима за реализацију Специјализоване изложбе EXPO 2027, усвојен у Скупштини у октобру 2023. године.
Овај закон није само „убрзавање бирократије“. Он eксплицитно искључује примену Закона о јавним набавкама, уводећи уместо тога „поједностављене поступке“ и директне преговоре. Практична последица: нема отворених тендера, нема јавног надметања, нема тржишне утакмице која би заштитила јавни новац.
Паралелно, Скупштина Србије укључена је у процес тек пошто је кандидатура победила — дакле, пошто је суштинска одлука већ донесена. Законодавни дом фактички је постао место постхумне ратификације, а не активног надзора. Ово није правна техника; то је структурно уклањање контролне функције парламента из процеса вредног милијарде долара. Са толиким новцима цела Србија је могла да једе паризер бар неколико година.
Финансијска Архитектура: Техника Танког Реза
Да поновим о чему се ради: Политичку технику „сецкања саламе“ теоретски је описао мађарски политичар Матјаш Ракоши у 1940-им — разбити велику, непопуларну целину на мале, безопасно изгледајуће делове, да би јавност прогутала сваки залогај посебно, а никад не видела цело месо. Укратко, да се не загрцнемо.
Та техника добила је домаћи назив: Стратегија Паризера. Наш, домаћи и јединствено суверени на целом Балкану (а и шире) назив.
Не постоји јединствена буџетска линија под називом „EXPO 2027″. Уместо тога, новац тече кроз:
- Капиталне расходе распоређене по ресорима Министарства финансија, Министарства грађевинарства и других
- Ребалансе буџета — накнадна убацивања средстава током фискалне године, без иницијалне парламентарне расправе о тим износима
- Посебна наменска предузећа (СПВ) — правна тела попут „EXPO 2027 д.о.о. Београд“, која примају трансфере из буџета и тако физички измештају новац из јединственог прегледног токa
Последица је јасна: ни један надзорни орган, ни новинар, ни грађанин не може да сабере укупан рачун на једном месту, јер тај рачун — намерно — не постоји на једном месту.
Не постоји ни студија изводљивости — документ који у одговорном јавном финансирању мора да претходи свакој вишемилијардској обавези и да докаже дугорочну одрживост пројекта. За EXPO комплекс она никада није јавно представљена, нити је постала предмет парламентарне дебате.
Паралела са Јадром: Исти Рецепт, Другачији Састојци
Важно је схватити да ово није нова кухиња. Идентична техника fragmentacije примењена је у случају пројекта „Јадар“ (Rio Tinto).
Тамо је геолошко истраживање одвојено од фазе експлоатације, а путеви и цевоводи третирани као самостални „државни пројекти“ — не као саставни делови јединственог рударског комплекса. Тако је избегнута обавеза свеобухватне процене кумулативног еколошког утицаја на читав регион. EXPO је наследио тај модел, применивши га на градску и буџетску раван.
У оба случаја, грађани трошe своју пажњу и отпор на борбу против појединачних „кришки“ — парцеле земљишта, уговора, цеви — док се „цела саламa“ завршава иза затворених врата. Дугачка, дебела и, наравно „уграђена“. На целом Балкану нема ни дуже ни дебље. Како пристоји лидеру региона (можда и шире).
Ко Је за Трпезом: Мрежа Извођача
Пошто не постоји централна листа уговарача коју је држава објавила, истраживачки новинари ЦИНС-а и КРИК-а мапирали су мрежу од више од 200 фирми. Ланац снабдевања структурисан је хијерархијски.
На врху: велике кинеске државне корпорације, које за главну инфраструктуру (стадион, железница) уговоре склапају кроз билатералне државне споразуме — тако заобилазећи чак и оне лабаве домаће процедуре које постоје.
На нижим нивоима: домаће фирме, субконтрактори за припремне и техничке радове. И ту истраживачки налази указују на системски пропуст верификације:
Макиш Бетон — фирма повезана са сестром Александра Видојевића (познатог као „Аца Рошави“), прономинентне фигуре навијачких група „Јањичари“ и „Алкатраз“, документовано фотографисаног у близини високих државних функционера. Сувласник фирме, Вујадин Крстић, правноснажно је осуђен за помагање у прикривању трагова после убиства Жељка Ражнатовића Аркана.
НМ Коп — фирма коју истраживачки медији повезују са сином Дејана Миленковића Багзија, фигуре из историје Земунског клана.
ПЗП Ваљево — предузеће које се у документацији и регистарским анализама доводи у везу са интересима Љубише Бухе Чуме, некадашњег лидера Сурчинског клана.
Употреба „посебних поступака“ значи да не постоји транспарентни механизам за проверу позадине ових субконтрактора. Новац пореских обвезника тако достиже кориснике чији профили никада нису прошли стандардне процедуре AML/KYC верификације.
Шта Недостаје: Контролна Листа
Одговорно јавно финансирање подразумева постојање одређених докумената и процеса. Стање у случају EXPO-а:
| Елемент транспарентности | Статус |
|---|---|
| Свеобухватна студија изводљивости | Не постоји јавно |
| Јединствена буџетска линија | Не постоји |
| Парламентарна дебата пре обавезивања | Изостала / минимална |
| Стандардни поступци јавних набавки | Заобиђени |
| Централна листа извођача | Не постоји |
Цена Танке Кришке
Свака милијарда евра усмерена у мега пројекат без доказане одрживости представља директан трошак. У Србији, то значи болнице које чекају реновирање, школе са дотрајалом инфраструктуром, водоводни и канализациони системи који функционишу деценијама испод стандарда.
Стадион без студије изводљивости није инвестиција — он је потенцијални „бели слон“, имовина чији трошкови одржавања трајно превазилазе приходе које генерише. Ту врсту рачуна не плаћа министарство. Плаћају је порески обвезници, годинама после пресецања траке.
Да закључимо
Дакле, где смо стигли? Имамо пројекат вредан 3,4 милијарде евра без јединствене буџетске линије, без студије изводљивости, без стандардних тендера, са извођачима чије биографије истраживачке редакције откривају уместо државних регистара — и са стадионом чији главни будући станари нису познати.
Са друге стране, имамо танко исечен парзер.
Можда је у томе и поента. Кад сте гладни, и танка кришка изгледа довољно. Тек кад стигне рачун, схватите да сте платили цену целе саламе — а поједен је само репак.
Питање за грађане није „Да ли ћемо имати леп EXPO?“ Питање је: „Ко брине о томе да нисмо платили кавијар по цени парзера — а добили ни то?“
Студија изводљивости, јединствена буџетска линија, отворени тендери. То нису технички захтеви. То је цена за коју смо, испоставља се, заборавили да преговарамо.
Напомена
EXPO 2027 је ту и свидело се нама то или не, наш је. Ја сам против било које акције против ове манифестације. Дужност свих нас је да учинимо све да та манифестација буде успешна. То је сада НАШ пројекат и морамо га привести крају онако како треба. Можда ћете се упитати, чему овај текст ако позивам да се ујединимо око овог пројекта. Циљ је да не дозволимо да нам се тако нешто понови у будућности.
Захваљујем се истраживачким тимовима ЦИНС-а и КРИК-а који су учинили све да јавност буде упозната. Моји дигитални сарадници и саветници су извршили све провере а Claude је вешто контролисао дозу мога сарказма да сви не завршимо у проблему.
За оне који мрзе дугачке чланке ево и додатка „У речи и слици“: