Стратешки ризик „предизборне анестезије“ српских бирача овога пута се односи на реформу високог образовања. Примењује се исти „лек“ као за „Јадар“ пред прошле изборе.
Стратешки ризик: Офанзива за реформу образовања након избора и оперативна матрица „Јадар“
1. Контекстуална анализа
Тренутна српска политичка ситуација ушла је у фазу „изборне анестезије“ – прорачунати интервал институционалне тишине осмишљен да прикрије системске реформе које би иначе изазвале неконтролисану друштвену нестабилност. Из макрополитичке перспективе, универзитет представља последњи нетакнути стуб националне безбедности.
Његова јединствена комбинација академског кредибилитета и студентске масе чини га противником високог ризика. Сходно томе, тајминг администрације – одлагање реформи које циљају аутономију универзитета и суверено финансирање до после изборног циклуса – је стратешки маневар за ублажавање „друштвених пожара“ током осетљивог политичког периода.
Држава користи двофазну матрицу управљања кризама како би се снашла у овој транзицији:
- Предизборни циљеви (Тактичко смиривање):
- Куповина социјалног мира: Спровођење масивних буџетских инјекција, тачније повећање материјалних трошкова за 20% (приближно 12 милијарди динара), са намером да се сигнализира добронамерност државе.
- Демобилизација студената: Смањење школарине за 50% за самофинансирајуће студенте и изједначавање платних основа на свим нивоима образовања (планирано за 2026. годину) делују као седатив за неутрализацију катализатора масовних блокада.
- Неутрализовање критичких гласова: Представљање ових уступака као „тријумфа државе“ како би се сузбио мобилизациони капацитет академске заједнице.
Ови привремени уступци стварају лажни осећај сигурности. Ово „тактичко повлачење“ је само мост ка обновљеној офанзиви када (ако) се обезбеди политички мандат и уклони електорална тежина са протеста.
2. Компаративна анализа: План „Јадар“ (Рио Тинто) и реформа образовања
У процени политичког ризика, препознавање образаца је примарни алат за предвиђање институционалне ерозије коју предводи држава. Тренутна стратегија у вези са високим образовањем одражава „Јадар план“ – методологију где се „формално повлачење“ или укидање декрета не користи као промена политике, већ као тактичка пауза.
Компаративна анализа: Јадаров образац наспрам реформе високог образовања
| Фаза стратегије | Студија случаја: Пројекат Јадар (литијум) | Студија случаја: Закон о високом образовању | Стратешки исход |
|---|---|---|---|
| 1. Институционални напад | Тајни споразуми и „шверц“ просторних планова иза леђа јавности. | Тајни покушаји „шверца“ амандмана заобилазећи националну акредитацију за стране франшизе. | Успостављање правног упоришта пре него што јавна свест достигне врхунац. |
| 2. Друштвени отпор | Масовне еколошке блокаде путева, мостова и железничких пруга. | Штрајкови ректора, оштро академско противљење и претња студентским блокадама. | Привремена парализа законодавног процеса због високе политичке цене. |
| 3. Изборна анестезија | Владина уредба којом се „ставља тачка“ на пројекат ради смиривања предизборних тензија. | Повлачење амандмана; смањење школарине за 50% и буџетска инјекција од 12 милијарди динара за куповину мира. | Социјална пацификација и уклањање овог питања са активне предизборне агенде. |
| 4. Постизборна офанзива | Оживљавање пројекта путем одлука Уставног суда и административних дозвола након избора. | „Председнички притисак“: Лично подношење закона Скупштини ради тестирања владајуће већине. | Спровођење првобитне реформе са обновљеним четворогодишњим мандатом. |
„Па шта?“
Обнављање четворогодишњег мандата трансформише локализовани отпор универзитета од националне претње у управљиву административну препреку. Председникова тврдња да „његова радна група не може бити распуштена“ сигнализира потпуно заобилажење типичних извршних контрола, сигнализирајући да ће, када се мандат обнови, држава игнорисати неслагање са великом некажњеношћу.
3. Деконструкција институционалног суверенитета и паралела са „Шешељевим законом“
Универзитетска аутономија служи као „коначни бастион критичке мисли“ и неопходни коректор ауторитарних тенденција. Предложене реформе представљају директан напад на овај суверенитет, циљајући на регулаторну деградацију академског сектора.
Повратак државне дисциплине
Предложене измене у Саветима факултета и избору декана имају за циљ успостављање „вертикалне линије одговорности“. Ова промена експлицитно одражава „Шешељев закон“ из 1998. године, који је осмишљен да „смири студентске протесте“ укидањем аутономије. Контролисањем руководства и финансијских операција, држава ствара окружење економске зависности са циљем да „дисциплинује“ академску заједницу и сломи њен критички глас.
Екстернализација акредитације
Кључни ризик је заобилажење Националног тела за акредитацију (НАТ) . Дозвољавањем страним субјектима да послују путем директних споразума са Министарством просвете – без стандардних домаћих филтера – држава покреће транснационализацију образовања . Овим се одриче контроле над наставним плановима и програмима који се користе за обуку интелектуалне елите, јер се обликовање будућих лидера препушта спољним центрима моћи, заобилазећи националне научне и идеолошке стандарде.
4. Процена финансијског ризика: буџетска супституција и екстернализација јавних средстава
Предложени финансијски модел је облик „економског самоубиства“: прелазак са финансирања домаће инфраструктуре на субвенционисање страног приватног профита.
Кључни економски ризици идентификовани у овом моделу су:
- Субвенционисање стране добити путем „ваучера“: Администрација намерава да користи јавна средства — тачније „ваучере“ — за плаћање или суфинансирање високих школарина за стране франшизе. Новац пореских обвезника се преусмерава са модернизације домаћих лабораторија на рачуне страних приватних лица.
- Ризик геополитичког плурализма: Поред италијанских универзитета попут Луиса и Боконија , администрација активно тражи франшизе из Русије и Кине . Ово истовремено заобилази националне стандарде, стварајући некоординисано регулаторно окружење.
- Двоструки стандард штедње: Док се „буџетска врата“ отварају за стране субјекте, домаће основне и средње школе суочавају се са Стручним упутством за 2025/2026. Овај подзаконски акт спроводи „ригорозну рационализацију“ – спајање разреда и смањење броја радних места – под маском штедње, док држава истовремено субвенционише стране конкуренте.
- Образовни колонијализам: Ово је дугорочна цена одустајања од обликовања људских ресурса. Србија ризикује да постане јединствен глобални случај: нација која плаћа странцима да редефинишу њен сопствени суверенитет на њеној територији.
5. Оквир заинтересованих страна: Предвиђање постизборне офанзиве
Заинтересоване стране морају одржавати „високу будност“ како би избегле трајну „анестезију“ тренутним уступцима. Привремено финансијско олакшање из 2025. године је тактички седатив, а не промена политике.
Предиктивни оквир за предстојећу офанзиву
- Пратите Скупштину због „председничког притиска“: Пазите да председник лично поднесе закон. Ово није само законски акт; то је тест лојалности владајуће коалиције како би се осигурало да је већина усклађена са „постизборном офанзивом“.
- Ревизија подзаконских аката (Стручно упутство): Пратите „Професионална упутства“ која спроводе домаћу рационализацију. Ово је тихи механизам за државно вођену деградацију домаћег сектора у корист страних „ваучера“.
- Праћење меморандума о разумевању за стране франшизе: Праћење директних меморандума о разумевању између Министарства и страних субјеката. Они сигнализирају коначно заобилажење NAT-а и званични почетак екстернализације образовања.
„Цена постизборне офанзиве“ – губитак институционалне аутономије и преусмеравање јавних средстава страним ентитетима – далеко надмашује привремену вредност тренутних попуста на школарину и повећања буџета. Одбрана образовног суверенитета захтева одбијање прихватања „изборног инжењеринга“ као замене за истинске реформе.
Да ли ће и последњи бастион српске суверености који није предат или јефтино продат пасти? То зависи од свих нас. Тренутни председник Србије не може остати на тој позицији. Сви знамо да ће он предводити своју странку на изборима за Скупштину Србије.
По Уставу Србије, председник „није овлашћен“ за доношење закона. Искуство у последњих двадесет шест година нам говори да се Устав не поштује. Питање за све нас: Да ли желимо да потенцијални будући председник владе Србије буде неко ко је изјавио да „његова радна група не може бити распуштена“. Да ли вам је важно високо образовање у Србији? Немојте одговорити на то питање у коментарима јер то није важно. Одговорите на следећим изборима. Немојте после казати да нисте били на време обавештени.
За оне којима је овај текст био предугачак или конфузан ево објашњења „у речи и слици“
Дигитални сарадници и саветници поратла Поглед 360 су обавили лавовски део у претрази за релевантним информацијама.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net