Реч багра означава друштвени талог, људе сумњивог морала, олош или шљам. Овај пежоративни израз се користи за описивање групе људи који изазивају гађење или презир.
Етимолошки, реч потиче из турског језика (bağra), а у наш језик је ушла преко оријенталног утицаја. Што би наш народ рекао „пусто турско“.
Моји дигитални сарадници и саветници снажно су се супротставили употреби речи „багра“. Очигледно је да њихове алгоритме пишу фини људи. Ово је чланак о српском фудбалу и некој потпуно другачијој групи људи.
Од Кокезине претње Видићу до убиства на Сењаку — исти образац институционалне (не)прозирности
Кад навијачи запевају химну на Маракани или на стадиону ЈНА, тешко је поверовати да иза те енергије стоји систем у којем је претња упућена репрезентативцу и капитену Мaнчестер Јунајтеда изгледала као сасвим уобичајен алат управљања. А управо то показују преписке на апликацији „Sky ECC“ до којих су дошли новинари KRIK-a и OCCRP-a, објављене крајем јуна 2026. године.
Ова прича није измишљена нити „вероватна интерпретација“ — реч је о документованим порукама из 2020. и 2021. године, аутентификованим од стране два независна истраживачка тима, а актер је бивши председник Фудбалског савеза Србије (ФСС) и истакнути члан СНС-а, Славиша Кокеза.
„Иде на гробље“: анатомија једне претње
Новембра 2020. године, након што репрезентација Србије није успела да се пласира на Европско првенство, Немања Видић је јавним писмом оштро критиковао руководство ФСС-а и указао на дубоке системске проблеме у српском фудбалу. За Кокезу, који се плашио да би га Видић могао заменити на челу савеза, то писмо није било спортска иницијатива — било је егзистенцијална претња. Чега се ту плашио Кокезин шеф није ми познато. Можда се плашио непознатог у свом окружењу.
Преписке показују да је Кокеза, кријући се иза надимка „Федерер“ (по презимену тенисера Роџера Федерера), готово три недеље, преко посредника, координирао притисак на Видића и друге бивше репрезентативце који су га јавно подржали — Данка Лазовића и Немању Матића. Тражио је да се фудбалери прате, да им се прети, па и да се физички насрне на њих, уз изричито упутство да се то не ради „у исто време“ како не би дошло до медијске буке — насиље је, како је писао, морало да иде „један по један“.
Ако се Видић поново јавно огласи, поручено му је, „иде на гробље“. У једном тренутку размишљало се и о ангажовању осуђиваног криминалца и озлоглашеног навијачког хулигана Слободана Милутиновића Снајпера, а сарадници су Кокези нудили помоћ и преко контаката повезаних са италијанском мафијом, будући да је Видић у то време живео у Милану.
Кључан детаљ, који целу причу подиже изнад нивоа личног обрачуна: вођа групе „Принципи“ Вељко Беливук је, уочи протеста испред зграде ФСС-а у септембру 2020, преко сарадника поручио да „нико неће дирати“ Кокезу. Председник најважније спортске институције у земљи био је, дакле, под заштитом човека који ће, само неколико месеци касније, бити ухапшен као вођа једне од најопаснијих криминалних група у новијој историји Србије.
Трибина као продужена рука државе
Оно што преписке додатно откривају јесте да Кокеза није деловао изоловано. У порукама се помиње да се председник Александар Вучић лично састајао с представницима навијача Црвене звезде, међу којима је, по наводима из преписке, нарочит утицај имао Стеван Сојић — навијачки представник познат по инцидентима. На једном таквом састанку, тврди се, Кокеза је Сојићу показао разговоре које је прислушкивала полиција, што само по себи говори о нивоу приступа и заштите коју је уживао.
Ово није изолован преседан. Навијачка група „Јањичари“, коју је предводио Александар Станковић – Сале Мутави, годинама је функционисала као неформално обезбеђење на политичким скуповима — један њен члан документован је 2017. године како насилно уклања новинаре приликом председничке инаугурације. Из те исте логике израсла је група „Принципи“ Вељка Беливука, чији су припадници, по наводима истраге која је уследила после 2021, добијали послове обезбеђења и практично имунитет у замену за лојалност.
Овде лежи суштина модела: трибина није проблем који држава решава — трибина је ресурс који држава користи. Управо зато Кокеза у порукама пише да се Вучић „плаши трибине“ и да ће зато „у лудилу“ избегавати сукоб с навијачким структурама. Систем не третира навијачко насиље као безбедносни ризик по грађане, већ као полугу коју треба контролисати, а не елиминисати.
Ко плаћа рачун: новац који улази, а не излази
Финансијска страна приче је, можда, мање драматична од претњи упућених преко шифрованих апликација, али је системски подједнако значајна. Оба велика клуба — Црвена звезда и Партизан — послују као „удружења грађана“, правна форма која им омогућава да располажу вишемилионским буџетима без обавезе транспарентног извештавања, ревизије и корпоративног надзора какав важи за привредна друштва. Закон о спорту из 2016. годинe експлицитно је оставио питање приватизације клубова „посебном закону“ — закону који, десет година касније, још увек не постоји.
Сам председник Вучић је 2022. године јавно изнео податак да је држава у претходних десет година у фудбалске клубове Звезде и Партизана директно или индиректно уложила више од 120 до 130 милиона евра, истовремено позивајући клубове да измире пореске дугове према истој тој држави. Слична логика важи и за кошаркашке огранке истих клубова: по подацима које су сами клубови објавили, учешће државе и државних предузећа у приходима Црвене звезде кошаркашке секције достизало је и до 70 одсто буџета у поједним сезонама.
Спонзорства од предузећа попут Телекома Србија при том функционишу мање као маркетиншка одлука заснована на видљивости бренда, а више као политички трансфер — начин да се јавни новац усмери према клубовима без буџетске линије која би стајала пред скупштином или ревизором.
Начелник полиције за столом убице: случај Сењак
Ако је Кокезин случај показао како изгледа кад политика штити спорт, случај „Сењак“ показује како иста логика штити и полицију. У ноћи 12. маја 2026. године, у ресторану „27“ на београдском Сењаку, убијен је Александар Нешовић, звани Баја — човек који се, по наводима истраге, доводи у везу са организованим криминалом. За убиство се терети Саша Вуковић Боске, који је признао да је пуцао, док је тело недељу дана касније пронађено закопано у бурету код Инђије.
Оно што овај случај издваја од уобичајеног обрачуна у подземљу јесте присуство тадашњег начелника Полицијске управе за град Београд, Веселина Милића, који је, према наводима Вишег јавног тужилаштва, био у ресторану у друштву припадника сопственог обезбеђења управо у тренутку убиства и који је, како тврди тужилаштво, позвао Нешовића да дође на то вече. Милић је ухапшен три дана касније, а истрага се до данас кретала у два правца — помоћ после извршеног кривичног дела (део који је тужилаштво накнадно одбацило због недостатка доказа) и непријављивање кривичног дела, за шта се и даље налази у притвору.
Милић није непознато име у МУП-у: од 2013. до 2018. водио је београдску полицију, а остао је упамћен и по афери насилног рушења у Савамали 2016, кад полиција под његовом командом није изашла на терен упркос позивима грађана у помоћ. Смењен 2018, вратио се на исту функцију 2020. Оно што случај „Сењак“ открива није изолован инцидент корупције у полицији, него образац: човек на врху безбедносне хијерархије главног града држан је у друштву особа које истрага доводи у везу са организованим криминалом, а систем то, изгледа, деценијама није сматрао проблемом све до тренутка кад је дошло до убиства.
Треба бити прецизан у ономе што случај доиста показује: истрага, судећи по јавно доступним подацима, повезује Вуковића са послом преиначавања намене грађевинског земљишта у Блоку 40, поред железничке пруге — не са EXPO зоном у Сурчину. Тврдње о директној вези између убиства на Сењаку и расподеле профита од EXPO пројекта, које се појављују у делу онлајн садржаја, нисам могао да потврдим кроз доступне изворе, и зато их у овом тексту не третирам као утврђену чињеницу.
Јефтино продато, скупо откупљено: пример земљишта за EXPO
Ако случај „Сењак“ показује криминално-полицијску страну система, цена земљишта за EXPO 2027 показује његову фискалну страну — и ту је документација, за разлику од Сењка, потпуно јасна. Држава је 2018. године, кроз приватизацију Пољопривредног комбината Београд (ПКБ), продала арапској компанији „Al Dahra“ око 17.000 хектара земљишта по цени од свега 4.700 евра по хектару.
Мање од седам година касније, за исто то земљиште у општини Сурчин — сада преквалификовано у грађевинску зону због изградње Националног стадиона и изложбеног комплекса EXPO 2027 — Пореска управа је утврдила тржишну вредност од око 500.000 евра по хектару. Реч је, дакле, о стоструком увећању цене истог земљишта за мање од једне деценије, а трошкови експропријације само за потребе стадиона и EXPO комплекса процењени су на око 12 милиона евра.
Транспарентност целог поступка изостаје: подаци до којих је дошло Радио Слободна Европа добијени су тек по Закону о слободном приступу информацијама, пошто их ниједна институција није самоиницијативно објавила. Део парцела које држава сада откупљује формално више не припада „Al Dahri“, него компанији „New International Investments 011“, у власништву „Serbia Real Estate Holding“ — фирме регистроване, као и „Al Dahra“, у Уједињеним Арапским Емиратима, чији је председник надзорног одбора до 2022. обављао исту функцију управо у „Al Dahri“. „Al Dahra“ демантује да је земљиште продала директно држави, али катастарски подаци показују да је то предузеће до пре непуне две године било уписано као власник парцела обухваћених планом за EXPO.
Овде нема потребе за спекулацијом — цифре говоре саме за себе. Питање није да ли је земљиште продато јефтино, а откупљено скупо; то је документовано. Питање је зашто, и ко је, у међувремену, профитирао од разлике.
Закључак: систем који штити себе
Оно што повезује Кокезину претњу Видићу, заштиту коју му је пружио Беливук, и финансијску непровидност клубова није случајност — то је исти образац. Кад институција зависи од државног новца, а истовремено нема обавезу да икоме одговара за начин на који га троши, логично је да ће и на претњу упућену репрезентативном капитену реаговати ћутањем, а не истрагом. Тужилаштво је званично навело да Кокеза никада није био предмет истраге поводом ових оптужби.
Случајеви „Сењак“ и EXPO земљиште нису део исте истраге, нити исте афере — то овде треба нагласити без двоумљења. Али јесу део истог обрасца: институције (полиција, тужилаштво, пореска управа) које делују с временским закашњењем, за које подаци морају да се извуку из њих путем закона о приступу информацијама, и код којих одговорност стиже, ако икад стигне, тек пошто медији и независни новинари сами саставе слику коју држава није желела да пружи. Начелник полиције у друштву осумњиченог за убиство и стострука разлика у цени земљишта нису доказ једне заједничке завере — они су, ипак, доказ истог типа институционалне непрозирности која омогућава и Кокезину претњу и незамењиву трибину.
Немања Видић је, коментаришући откриће о Кокези, рекао да га сазнање није изненадило, али да га чињеница да га ниједна институција није упозорила на претњу — сматра поразном за читаво друштво. Иста реченица могла би стајати и испод случаја „Сењак“. То је, у крајњој линији, и права тема овог текста: није ствар у томе да ли су Кокеза, Милић или скок цене земљишта појединачни изузеци, него у томе да систем који их производи и даље постоји, непромењен.
Питање за читаоце остаје отворено: докле год су клубови финансијски таоци државе, трибине политички ресурс, а велики инфраструктурни пројекти зона без транспарентности, да ли је реформа српског фудбала — и институција које га окружују — уопште могућа изнутра, или мора да дође притиском споља, кроз истраге попут ових? Наставићемо да пратимо.