Београдски шериф није било ко. Таквога нема ни један други главни град у Европи (можда и шире). Наш шериф је носилац неколико олимпијских признања. То треба поштовати.
Ово је наставак чланка од ГСП Београд и Апотека Београд. Нисам бројао бој аутоголова али знам да је позамашан. Обе утакмице су ушле у последњу четвртину. Изгледа да нам је касно за преокрет.
Од олимпијског злата до београдског „локалног шерифа“
Деценијама је Александар Шапић био дефинисан неумољивим, јединственим погоном спортисте светске класе. Као „Златни дечко“ српског ватерпола, постигао је 981 гол за национални тим, обезбедио три олимпијске медаље и на крају потписао уговор који га је учинио најплаћенијим играчем у историји овог спорта. Овај спортски успех му је обезбедио значајну финансијску независност и легендарни јавни профил пре него што је уопште ступио на политичку арену.
Међутим, његова најсложенија и најконтроверзнија игра почела је након пензионисања 2009. године, када је прешао из базена у Стари двор (Скупштина града Београда).
Шапићев успон од председника општине до градоначелника Београда је студија прорачунате реинвенције. Он је успешно синтетизовао административну „технологију владања“ са немилосрдним обликом политичке консолидације. Да бисмо разумели тренутно стање српске престонице, морамо погледати пет реалности које дефинишу његов успон.
1. „Микропопулистички“ план: Претварање градског буџета у оружје
Шапићева политичка методологија је кована током његовог мандата као помоћника бившег градоначелника Драгана Ђиласа. Овај период је био више од професионалног шегртовања; то је био дубински зарон у „технологију управљања“ сложеним комуналним системима Београда. Када је постао председник општине Нови Београд 2012. године, Шапић је искористио ово знање као оружје, развивши „микро-популистички“ модел који је дао приоритет опипљивим локалним побољшањима – парковима, програмима за пензионере и спортским активностима – избегавајући притом поларизацију националне геополитике.
Као градоначелник, он је овај „модел Новог Београда“ проширио на целу престоницу, спроводећи низ друштвено атрактивних, али фискално агресивних мера:
- Бесплатни вртићи: Пуне градске субвенције за сву децу у Београду.
- Бесплатни уџбеници: Наставни материјали обезбеђени за све ученике основних и средњих школа.
- Бесплатан приступ базенима: Улаз у градске базене је отворен током летње сезоне.
- Доживотне транспортне карте: Бесплатан приступ јавном превозу за све грађане старије од 65 година.
Иако су ове услуге многима пружиле тренутно олакшање, истраживачка анализа указује на оштар фискални компромис. Преусмеравањем огромних делова буџета на „бесплатне“ услуге, администрација је занемарила основну инфраструктуру, што је довело до видљивог пораста пуцања водоводних цеви и сталног пропадања возног парка јавног превоза. Ова промена одражава прелазак са дугорочних урбаних инвестиција на тренутне политичке дивиденде. Шапићева посвећеност овом путу је потпуна, што представља масиван заокрет у односу на његове раније политичке ставове.
„Не постоји ни један посто шансе да можемо да направимо било какав договор са СНС-ом у вези са заједничким управљањем Београдом. Могу да будем ‘Свети Петар’, а не градоначелник, ту више нема договора“, рекао је Шапић за часопис Време 2018. године.
2. Кенткарт аудио траке: Оперативни судар од интереса
Кључни скандал Шапићевог градоначелништва, „афера Кенткарт“, служи као јасан пример оперативног судара између приватног интереса и градске администрације. Почетком 2023. године, Град Београд је једнострано раскинуо уговор са турском компанијом Кенткарт, која је управљала наплатом превоза у граду.
Процурели аудио снимци открили су да је Шапићев шеф кабинета, Ненад Милановић, покушао да заобиђе огромне законске казне за отказ уговора нудећи турској фирми „комби-системски“ уговор. Милановић је снимљен како нуди намештање будућег тендера за јавну набавку ако компанија пристане на обострани раскид уговора.
„Такође бих преузео одговорност да обезбедим Кенткарту наставак пружања услуга кроз поступак јавне набавке… Организовао јавну набавку за Кенткарт.“ — Ненад Милановић, шеф кабинета градоначелника Београда, у процурелом снимку (март 2023).
Правне последице су наступиле у марту 2026. године. Суд је прогласио Милановића кривим за „давање мита приликом обављања пословне делатности“. Добио је условну казну од осам месеци са трогодишњим периодом провере и меру безбедности забране обављања било које јавне функције у трајању од три године.
Док се Шапић дистанцирао од последица, афера је оставила град суоченим са потенцијалном међународном арбитражном тужбом од 17 милиона евра.
3. Тршћанска аномалије: Транспарентност и парадокс резиденције
Истраживачки извештаји KRIK-а и BIRN-а открили су значајан „празнину у транспарентности“ у вези са Шапићевом међународном имовином. Фокус ове аномалије је луксузна вила у Опчини, близу Трста, у Италији, купљена у мају 2018. године за 820.000 евра.
Неслагање између Шапићевих српских изјава и италијанских државних записа илустровано је у наставку:
| Детаљи о некретнини | Како је саопштено Агенцији за борбу против корупције Републике Србије | Забележено у италијанском државном катастру (BIRN/KRIK) |
|---|---|---|
| Стамбени простор | Стан од 150м2 | Вила од 399м2(13 соба) |
| Паркинг/Складиште | Није експлицитно наведено | Гаража од 137м2 |
| Земљиште/Шума | Није наведено у јавном регистру | 4,35% власништва над 6.200м2шуме |
Поред разлике у величини, уговор о куповини открио је потенцијални случај кривоклетства. Да би обезбедио пореску олакшицу за „Прву кућу“ ( Prima Casa ) у Италији, Шапић је морао да тврди да има званично пребивалиште у Трсту. Ово ствара правни парадокс: да би добио пореску олакшицу, тврдио је да живи у Италији, а истовремено је обављао функцију председника општине Нови Београд у Србији – улога која захтева његово присуство и пребивалиште у самом граду којим је управљао.
Обзиром на врло успешну каријеру, Шапић сигурно не би имао проблема са пријављивањем своје имовине. За разлику од многих политичара у Србији, он је све што има зарадио.
4. Политички блицкриг: Стратешки изгнанство ривала
Шапићев улазак у владајућу Српску напредну странку (СНС) био је мање чин покорности, а више тактичко стицање. Користећи своју бившу странку, Српски патриотски савез (СПАС), као „ракету носач“, преговарао је о свом уласку са позиције снаге, захтевајући пуну контролу над београдским одбором СНС-а.
Његова главна мета био је интерни ривал Горан Весић. Шапић је организовао „политички блицкриг“ да разбије Весићев утицај:
- Институционално елиминисање: Весић је потпуно избрисан са београдске изборне листе за 2022. годину и премештен на националну парламентарну листу – потез који му је ефикасно прекинуо приступ градским ресурсима.
- Кадровско чишћење: По ступању на дужност, Шапић је по хитном поступку заменио директоре градских предузећа и секретаре лојалне Весићу својим поверљивим сарадницима из администрације Новог Београда.
- Рушење наслеђа: Шапић је започео јавну кампању за дискредитацију Весићевих претходних пројеката, попут уговора о Кенткарту, представљајући их као „штетне“ за град како би оправдао сопствене радикалне промене.
5. Идеологија као „Димна завеса“
У одступању од свог локалног прагматизма, Шапићев мандат градоначелника обележио је агресивни заокрет ка историјском ревизионизму. Његови предлози да се гробница Јосипа Броза Тита премести из Куће цвећа и да се подигне споменик четничком вођи Дражи Михаиловићу поделили су град.
Ови потези су препознати као димна завеса. Временски распоред ових емотивних идеолошких дебата често се поклапа са административним неуспесима. На пример, наратив „Тито против Драже“ је појачан управо када се град суочио са распадајућим јавним превозом и надолазећим дугом Кенткарт-а од 17 милиона евра.
Да би додатно заштитила овај штит, администрација је користила правни притисак. Шапић је поднео тужбе по Закону о слободној продаји некретнина (SLAPP) од 12 милиона динара, посебно усмерене на новинаре BIRN-а због њиховог извештавања о његовој вили у Трсту и сумњивој легализацији његове имовине на Бежанијској коси.
Цена „шерифовог“ стила
Најава Александра Шапића да се неће поново кандидовати 2027. године означава почетак краја његовог специфичног начина управљања градом. Док његове присталице указују на непосредне друштвене користи бесплатних уџбеника и субвенционисаних вртића, шире административно наслеђе је наслеђе институционалног оптерећења и правне рањивости.
Између 12 милиона динара у тужбама које имају за циљ да ућуткају истражну контролу и 17 милиона евра дуга по основу међународне арбитраже који је остао након афере Кенткарт, Београд се креће ка огромном финансијском „мамурлуку“. Питање за следећу администрацију остаје: да ли је „Шерифов“ стил био одржив модел за европску престоницу или је то био само привремена победа изграђена на ерозији дугорочног финансијског здравља града?