Губитак суверенитета: Фармацеутски сектор

Губитак суверенитета је заједнички именитељ за СВЕ што је у Србији урађено током такозваног период транзиције. Боље би било да нисмо кречили.

Анатомија транзиције: како је Србија изгубила фармацеутски суверенитет (2000–2026)

Увод: од сувереног произвођача до „пакера“

Између 2000. и 2026. године фармацеутски сектор Србије прошао је кроз трансформацију која може да служи као уџбенички пример преласка из суверена, државно вођеног система у „координисану корпоративну периферију“. Прича је често представљана као модернизација — нове фабрике, GMP стандарди, извоз на западна тржишта. Стварност испод те фасаде је другачија: реч је о промишљеном демонтирању индустријског капацитета кроз прецизно изведене економске механизме.

На почетку века Србија је имала вертикално интегрисан фармацеутски сектор који је домаћом производњом покривао преко 80% потреба тржишта лековима. Кључ те самодовољности била је примарна синтеза — хемијска производња активних фармацеутских супстанци (API), односно самих молекула од којих се лекови праве. Фабрике као Галеника и Југоремедија нису само пуниле кутије таблетама; синтетисале су саме хемикалије.

До 2026. та способност је нестала. Домаће погоне свели смо на улогу „пакера“: увозе се готови прашкови из Кине и Индије, пресују у таблете и пакују у кутије за дистрибуцију. Чак и кад фабрика производи нешто „напредно“ — рецимо, Галеника данас, у власништву бразилско-америчке групе Elius/EMS, производи GLP-1 пептидне лекове за мршављење за глобално тржиште — основна хемијска сувереност је изгубљена. У случају глобалног сукоба или прекида ланаца снабдевања, земља нема капацитет да самостално произведе ни најосновнији лек.

Та промена није последица „тржишних сила“, већ резултат конкретних приватизационих путања и институционалне примене „шок терапије“ — модела који је фаворизовао страни капитал на штету домаће индустрије.

2000: суверена индустрија као „одбрамбени зид“

Почетком 2000-их фармацеутски сектор није био само комерцијална грана — био је стуб националне здравствене безбедности. Систем је функционисао као вертикално интегрисан „економски одбрамбени зид“ који је штитио становништво од ценовних шокова и ризика глобалног тржишта.

Три стуба тог модела:

• Домаћа синтеза сирове материје — капацитет институтâ и фабрика, посебно Галенике и Југоремедије, да хемијски синтетишу API молекуле потребне за есенцијалне лекове.
• Државно вођена дистрибуција — контрола снабдевања кроз доминантне домаће велетрговце, пре свега Велефарм, чиме су јавно-здравствени приоритети одређивали дистрибуцију, а не чиста спекулативна добит.
• Вертикална интеграција под државним надзором — синхронизован систем у којем су истраживање, примарна производња и велепродаја функционисали као једна целина.

Демонтажа овог модела почела је кроз Закон о приватизацији из 2001. године, који је третирао деценије друштвене имовине као бескорисну активу коју треба брзо продати ради пуњења буџета, а не као индустријску одбрану коју треба сачувати.

Судбина „великих пет“

Пет фармацеутских гигантâ носило је тежину тог система. Њихова приватизација открива идентичан образац иза различитих исхода.

Хемофарм је данас најуспешнији пример комерцијалне интеграције — високопрофитабилан чвор за немачку STADA, али чији стратешки фокус више не одређује Београд, него Бад Вилбел. Здравље је од регионалне силе сведено на специјализовану услужну фабрику. Југоремедија, упамћена и по дугогодишњем радничком отпору који је предводио Здравко Ђурић, преживела је, али оштећена. Срболек је најкатастрофалнији случај: његово гашење оставило је Србију потпуно зависну од увоза за лек који спашава животе срчаних болесника.

„Нини модел“: анатомија предаторске приватизације

Уништење домаћих гигантâ често је катализовано кроз „предаторску приватизацију“ — образац који је до савршенства довео Јовица Стефановић, познат као „Нини“, користећи своју македонску фирму Jaka 80.

Механизам у три корака:

1. Куповина мањинског пакета. Стефановић би преко Акцијског фонда купио типично 42% удела, чиме би заобишао рестриктивнији надзор великог међународног тендера.
2. Усмерена рекапитализација. Једном унутар фирме, „предатор“ би натерао компанију на „рекапитализацију“ — Jaka 80 би испоручивала сирове материјале или застарелу опрему по вештачки наглашеним, нетржишним ценама.
3. Претварање дуга у капитал. Вештачки створени дуг претварао се у нове акције. Тако је Стефановић стицао већинску контролу (преко 60%) без да у државни буџет уплати иједан реалан евро или динар.

Резултат у Југоремедији и Срболеку показује два различита исхода истог механизма. У Југоремедији је интензивни отпор радника-акционара и правне битке довели до тога да држава 2007. поништи продају — компанија је преживела, мада окрњена, и данас послује под Union Medic-ом. У Срболеку се исти механизам завршио потпуном ликвидацијом: фабрика је затворена, а друштво избрисано из регистра 2011, чиме је Србија остала без јединог домаћег произвођача нитроглицерина — срчани пацијенти данас зависе од увоза.

Дужнички троугао: инжењерски слом Велефарма и Галенике

Док су појединачни предатори радили „одоздо“, држава је користила „стрипинг“ имовине као структурни алат да гиганте као Галеника припреми за јефтину продају. То је изведено кроз „дужнички троугао“ који је цедио ликвидност произвођача у корист страног капитала.

Учесници механизма:

• РФЗО („уска грла“) — Републички фонд за здравствено осигурање покретао је кризу одлажући исплате болницама за 200 до 300 дана.
• Велефарм („сунђер“) — као главни дистрибутер, настављао да испоручује лекове болницама без наплате, апсорбујући неликвидност државе.
• Галеника („жртва“) — под политичким притиском испоручивала Велефарму на кредит, гомилајући масивна ненаплативa потраживања.

До 2012. овај инжењерски конструисан троугао се сломио. Дуг Велефарма према Галеници достигао је €77 милиона; страни банкарски конзорцијум активирао је хипотеке и блокаде рачуна, окончавши оперативну виталност компаније. Држава је покушала номиналну реструктурацију — претварање дуга Велефарма у државни капитал — али су кредиторске банке то блокирале, инсистирајући на ликвидацији која би „очистила тржиште“ за нове играче.

Хронологија слома:

• 2000–2011: акумулација токсичног дуга кроз кашњења РФЗО исплата и наметнуте обавезе испоруке.
• Почетак 2012: дуг Галеници достиже €77 милиона; страни банкарски конзорцијум активира блокаде рачуна.
• Мај 2012: Трговински суд у Београду формално проглашава банкрот Велефарма.

Излазак Велефарма, који је контролисао 40% тржишта, оставио је тренутни дистрибутивни вакуум. Тај простор брзо је попунила немачка Phoenix Group, која сада диктира услове српском здравственом систему са финансијском дисциплином коју државна предузећа никада нису имала право да примене. Phoenix Pharma Serbia постала је доминантан дистрибутер, а домаћи играчи као Farmalogist преузели су део преосталих државних уговора. Приватни актери су притом „чисто“ преузели и Велефармове кадрове — менаџере и фармацеуте са кључним везама у болницама — без преузимања ни евра историјског дуга.

Овај инжењерски слом нанео је и фаталан удар Галеники: отпис од €77 милиона блокирао је сва интерна инвестициона средства, спречавајући модернизацију API синтезе. Тако „ослабљена“, Галеника је 2017. продата за свега €16 милиона. Један од водећих српских „тигрова“ тиме је укроћен и претворио се мало маче.

Вертикална интеграција: модерна монополска архитектура

На тржишту 2026. међународне корпорације често контролишу читав ланац — увозника, фабрику и ланац апотека. Та „вертикална интеграција“ омогућава да продају самима себи на свакој фази, преносећи добит из Србије у стране рачуне путем интерних трансферних цена, чинећи државну контролу цена или стратешко здравствено планирање немогућим. РФЗО у тој архитектури престаје да буде регулатор тржишта и постаје пасивни платилац „интерних трансферних цена“ — буџет грађана Србије претвара се у примарни извор акумулације капитала ван земље.

Институционална одговорност

Демонтажа фармацеутског суверенитета није случајност — то је последица политичког континуитета кроз више министарских мандата:

• Александар Влаховић (Министарство за приватизацију) — иницирао „фаталну“ приватизацију Југоремедије 2002. години, продату Јовици Стефановићу Нинију.
• Предраг Бубало — надгледао комерцијалну продају Хемофарма (€480м) и финални слом Срболека.
• Млађан Динкић — учврстио модел „јефтине радне снаге“ и руководио Агенцијом за приватизацију током форсиране неликвидности Галенике.
• Томица Милосављевић (Министарство здравља) — деценијски оркестрирао модел кашњења исплата РФЗО, чиме је темељно сломљена ликвидност домаћег дистрибутивног ланца.
• Божидар Ђелић (Министарство финансија) — спровео ликвидацију четири велике домаће банке (Beobanka, Jugobanka, Investbanka, Borska banka), одсецајући домаћу ликвидност и приморавајући индустрију на скупе стране кредите.
• Мирко Цветковић — као премијер/министар финансија 2012. године, надгледао одлуку да се „Велефарм пусти“ да падне, финализујући слом Галеникиног биланса.

Агенција за приватизацију систематски није надгледала уговоре, што је омогућило предаторима као Нини да делују без интервенције институција.

Илузија промене: „старо паковање“ наспрам „новог паковања“

Анализа открива упадљив континуитет између „експертске“ ере (2000–2012) и режима 2026. године. Док се риторика мењала од „европских интеграција“ до „националног тигра“, екстрактивни модел у основи остаје истоветан.

Континуитет се огледа у три стуба: субвенције за јефтину радну снагу (покренуте под Динкићем), ресурсна екстракција, и комерцијализација јавних служби. Суверенитет је систематски замењиван статусом комерцијалног сервисног провајдера. Кретање „Апотеке Београд“ ка приватним концесијама представља, по овом тумачењу, последњу фазу процеса — приватни капитал улази као „спасилац“ кризе ликвидности коју је сама држава претходно инжењерски конструисала.

Закључак: модернизација без суверенитета

Индустрија 2026. године задовољава све глобалне „космичке“ стандарде — GMP сертификате, високотехнолошке погоне, извоз на западна тржишта. Али здравствена безбедност и економски профит више не припадају друштву које је изградило ту инфраструктуру. Транзиција је завршена: Србија је постала чвор у глобалној корпоративној мрежи, а не суверени произвођач.

Биланс 26 година гласи: технологија је унапређена, али стратешка суштина — способност да земља самостално произведе и контролише сопствене лекове — је ликвидирана. „Економски одбрамбени зид“ је нестао, замењен модерним, GMP-сертифицираним коридором за одлив капитала.

Чепркање по срамној историји транзиције српског фармацеутског сектора производње и дистрибуције су вредно извршили моји дигитални сарадници и саветници. Мучнина после писања овога чланка је само моја. Можда и ваша. Посебно признање за овај текст иде Claude a.i.

За „велике Србе“ припремам чланак који наставља концепт поређења српске транзиције са словеначком. Знам да вас то нервира. Баш зато и пишем. Шта сад?

Ваши прилози и предлози су добродошли!

info@pogled360.net