Апотеке Београд су само још један пример ПЛАНИРАНОГ срљања Србије у статус „заробљене државе“. Ја намерно постављам питање: Како су то решили Словенци?
Зашто опет поредим стање у Србији са оним у Словенији? Као и већина других Срба, ја сам био огорчен на Словенце који су нас „издали“ деведесетих година прошлог века. Што дубље анализирам пут Србије у пропаст после деведесетих и поготово после „револуције“ 5. октобра 2000. године све више видим колико су Словенци били у праву. Време је да им се извинемо. Ево, ја користим ову прилику да то учиним. Да почнемо:
Словенија је потпуно супротан пример од Србије и представља можда најбољи доказ у Европи да државни апотекарски систем може бити високо профитабилан, стабилан и социјално одговоран ако се паметно регулише.
Док је Србија отворила врата потпуној либерализацији и допустила да тржиште лекова преузму страни и домаћи приватни корпоративни ланци, Словенија је својим Законом о апотекарској делатности (Zakon o lekarniški dejavnosti – ZLD-1) апотеке законски дефинисала као јавну здравствену службу, а не као комерцијалну трговину.
Оно што је за Србију данас „нерешива енигма”, Словенија је решила кроз неколико брутално ефикасних заштитних механизама:
1. Доминација јавних завода (Општинско власништво)
Око 70% целокупног апотекарског тржишта у Словенији држе јавни заводи (установе) који су у власништву општина. Постоје 24 регионална јавна завода (највећи је Lekarna Ljubljana, затим Mariborske lekarne, Gorenjske lekarne итд.).
Ове установе послују по строгим економским принципима, али сав профит који остваре не иде у џепове приватних инвеститора, већ се дели: део се реинвестира у најсавременију опрему и галенске лабораторије, а значајан део се уплаћује у буџете општина оснивача за финансирање локалног здравства, спорта или инфраструктуре.
2. Строга забрана „вертикалне интеграције” (Бедем против корпорација)
Ово је кључна законска ставка која је спречила оно што се десило у Новом Саду и што се спрема у Београду. У Словенији је строго забрањено да веледрогерије (велетрговци лековима) буду власници апотека, као што је забрањено и да власници апотека имају уделе у веледрогеријама.
Тим једним пасусом у закону, Словенија је онемогућила велике стране корпорације (попут немачког Phoenix-а који држи и веледрогерију и ланац BENU, или чешког Penta Investments-а који држи Dr. Max) да уђу на тржиште, уцене државне апотеке дуговима и затим их купе. Захваљујући томе, јавни заводи преговарају са позиције моћи.
3. Демографски и географски критеријуми (Нема „Cherry-picking-а”)
У Словенији приватник не може да отвори апотеку где год жели. Закон прописује јасне квоте:
- Да би се отворила нова апотека, у том гравитационом подручју мора да живи најмање 6.000 становника.
- За отварање мање подружнице (огранка) потребно је најмање 2.500 становника и организована примарна здравствена заштита (амбуланта) у том месту.
- Такође, прописана је минимална удаљеност у метрима између две апотеке.
Овим је спречено да се у центрима великих градова отвори десет апотека у истој улици које би једна другој гушиле профит, док се у селима затварају.
4. Концесије се дају фармацеутима, а не компанијама
Осталих 30% тржишта у Словенији држе приватници, али под посебним условима. Концесија за рад се не даје великим акционарским друштвима или компанијама са ограниченом одговорношћу. Концесију може добити искључиво физичко лице – магистар фармације са положеним стручним испитом.
Тај фармацеут је лично и кривично одговоран за рад апотеке, а закон ограничава и број лиценци које један појединац може да има. Тиме је сачувано локално, занатско и етичко апотекарство, а спречено стварање приватних монопола.
5. Систем унакрсног субвенционисања
Пошто су већина апотека у Словенији део великих регионалних јавних завода (нпр. Lekarna Ljubljana покрива и Љубљану и околне мање општине), примењује се систем солидарности. Профит који остварују атрактивне и прометне апотеке у центру престонице директно покрива трошкове рада малих, економски нерентабилних подружница у планинским и руралним срединама. Грађани на периферији имају потпуно исту здравствену заштиту као они у центру.
Истраживачки резиме: Словеначки модел показује да криза Апотеке Београд није последица „неминовности тржишта” или тога што је државно пословање само по себи лоше. То је последица одсутности политичке воље и свесног регулаторног пропуста. Да је Србија на време преписала словеначки модел — забранила веледрогеријама да контролишу малопродају и увела строге географске квоте — Апотека Београд би данас била најпрофитабилније градско предузеће које пуни буџет Београда, а не фирма пред ликвидацијом због које радници блокирају улице.
| Аспект | Словенија | Србија |
| Јавни сектор | 70% тржишта | Уништава се |
| Вертикална интеграција | Забрањена | Дозвољена |
| Демографски критеријуми | Строги | Нема |
| Концесије | За фармацеуте | За компаније |
| Унакрсно субвенционисање | Активно | Уништено |
Овога пута није било потребе да заједно са својим дигиталним сарадницима и саветницима тражим решење проблема Апотека „Београд“. Политичари који воле своју земљу су у Словенији створили оно што се зове „најбоља пракса“ (best practice) – метод, техника или процес који је широко прихваћен као супериорни јер константно даје најбоље резултате. Ако Србија жели да постане земља слободних и срећних људи, треба да се реши политичара који је немилосрдно упропаштавају. Под хитно
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net