Избори се приближавају. Знам да је касно за било какве озбиљне измене али мислим да је вредно размотрити неке ствари. Већински или пропорционални систем?
1. Патологија модерне партократије
Тренутна институционална криза у Србији није ствар само „лошег вођства“, већ терминалне фазе партократије ( Партијске државе ). У овом систему, политичка странка функционише као приватна корпорација која је успешно отела државу. Лојалност странци је постала једина одржива валута, систематски канибализујући стручну експертизу како би се подстакла лидерска листа. Ова структура је главна препрека националном напретку; она осигурава да „Вечити вођа“ и слој осредњег средњег менаџмента остану изоловани од одговорности. Ово се односи на све странке, биле оне на власти или у опозицији.
Ова патологија датира још из „првобитног греха“ из 1992. године. У катастрофалној историјској иронији, опозиција је захтевала прелазак са већинског на пропорционални систем. Веровали су да траже праведност, али уместо тога, жртвовали су политичку одговорност са комшијом за удобност страначке листе. Чинећи вођу „власником“ листе, претворили су представнике у имовину. Сумњам да Драшковић, Ђинђић или Коштуница нису били свесни шта ова промена стварно значи.
Какве су последице? Лојалисти наспрам способних
| Карактеристика | Војници странке (Лојалисти) – Пропорционални систем | Компетентни стручњаци (способни) – Већински систем |
|---|---|---|
| Примарни покретач | Дисциплина и извршење наређења. | Критичко мишљење и аутономија. |
| Извор ауторитета | Изведено из „лога“ вође странке. | Изведено из стручности и репутације. |
| Одговорност | Лого вође (седиште). | Локални углед/Комшија. |
| Системска улога | Одржавање „Вечног вође“. „Побуњеници“ се искључују или сами напуштају странку да би основали своју у којој ће они да буду незаменљиве газде | Решавање сложених проблема и иновације. Неспособни губе на својој изборној јединици. Свака изборна јединица је подједнако важна. |
Ово пропадање је учвршћено „Београдским монополом“. Хиперцентрализација је неговала колонијални однос између престонице и унутрашњости. „Круг двојке“ је више од локације; то је ментални зид и систем привилегија где елита више воли да управља свим у радијусу од два километра, посматрајући остатак земље као залеђе богато ресурсима. Да бисмо ово демонтирали, морамо схватити да је делимична реформа бескорисна; систем ће „појести“ свако мање прилагођавање.
Потребно нам је системско ресетовање путем реформе четири стуба. Да се разумемо, „круг двојке“ није нешто карактеристично за само неке странке. Све су оне у кругу двојке али неке не желе да то буде видљиво.
2. Стуб I: Преференцијално гласање – крај „мањег зла“
Да бисмо разбили политички дуопол, морамо имплементирати алтернативно гласање, познато и као преференцијално гласање. Овај систем обнавља искреност бирача елиминисањем страха од „изгубљеног гласа“ који држи мање, локалне или идеолошке странке потиснутим логиком прага од 3-5%.
Механика алтернативног гласања:
- Рангирање по преференцији: Бирачи рангирају кандидате (1, 2, 3, итд.) уместо да бирају једно име.
- „Ток“ гласова: Ако је први избор бирача најмање популаран и елиминисан, гласови „теку“ ка њиховом другом избору.
- Елиминациони кругови: Ово се наставља све док кандидат не обезбеди апсолутну већину (50% + 1).
- Искрено учешће: Сваки глас доприноси коначном мандату, окончавајући „стратешко гласање“ (израчунавање мањег зла).
Преласком са математичке игре вероватноћа на искрено изражавање преференција, враћамо достојанство грађанину. Бирач више није талац „великих листа“ већ суверени актер. Ни један систем није идеалан али овај систем врло успешно ради у многим земљама укључујући и моју „другу домовину“ Аустралију.
3. Стуб II: Обавезна локална кандидатура
Територијална заступљеност мора бити враћена: представник мора бити „комшија“, а не апстрактни ентитет. Морамо окончати „падобранске послове“, где седишта странака спуштају лојалисте у округе које не могу пронаћи на мапи. У овом моделу, кандидати морају да освоје свој одређени локални округ да би ушли у парламент. Кандидат за посланика мора да живи на територији округа за чију се кандидатуру бори. Пракса из Аустралије показује да неки кандидати имају кућу или стан на територији али тамо нису стално настањени. По закону они МОРАЈУ да имају канцеларију на тој изборној јединици и да тамо морају да се регуларно појављују да би бирачи могли да им се обрате.
Друштвена блокада против демонизације
Обавезна локална кандидатура ствара „друштвену блокаду“ против наратива које воде таблоиди. Лако је државним медијима да опозициону личност означе као „страног агента“. Готово је немогуће одржати ту лаж када је кандидат познати локални стручњак – лекар, учитељ или комшија двадесет година. Прелазак са гласања „заснованог на логотипу“ (страначка листа) на гласање „засновано на имену“ тера на одговорност. Када представник живи у округу, цена корупције је лични, друштвени терет који мора да носи у својој заједници.
4. Стуб III: Обавезно учешће – Економска блокада корупције
Морамо третирати гласање као грађанску дужност, идентичну пореском закону. Патриотизам је учешће. Ако одбијете да учествујете у правцу развоја ваше земље, немате морално право да се жалите на њен пад. Махање заставом је још увек опција али излазак на изборно место је обавеза. Ако питате шта је држава учинила за вас, упитајте се шта сте ви учинили за државу.
Математика корупције
Тренутна партократија напредује захваљујући ниској излазности. Мале, контролисане групе бирача се јефтино могу купити. Обавезно гласање ствара „економску блокаду“ јер висока излазност мења размеру већине.
- Корупција се ослања на „јефтину већину“.
- Када је учешће обавезно, број гласова потребан за обезбеђивање већине постаје математички неизводљив за куповину.
- Величина бирачког тела ефикасно банкротира машинерију куповине гласова.
Ефекат модерације
Обавезно учешће приморава политичаре да напусте радикализоване базе и крену ка „тихој већини“ рационалних бирача. Да би победила, странка мора да се допадне грађанима који желе функционалне услуге, а не идеолошки рат. У оквиру овог система, „празан гласачки листић“ остаје легитиман облик протеста, осигуравајући да, иако је учешће обавезно, избор остаје неприсиљен.
5. Стуб IV: Структурна децентрализација – модел „Канбера“
Београд је економска и политичка „црна рупа“. Да бисмо осигурали национални опстанак, морамо усвојити модел Канбере , трансформишући престоницу у неутралну административну територију, а не у економски магнет. Аустралија је богата земља и могла је да приушти изградњу престонице на „неутралној“ територији између ривала Сиднеја и Мелбурна. Србија то не мора да чини. Мада, кад се мало размислим, то можда и није немогуће – Када „уграђивање“ у пројекте као „Београд на води“ досегне границе ширења можда неко предложи нови главни град на некој ледини. Можда УАЕ прихвате идеју.
Функционална децентрализација
Административна моћ мора бити физички прерасподељена како би се пробио ментални зид „Круга двојке“. Морамо наложити следећа премештања:
- Министарство пољопривреде Новом Саду.
- Пореска управа за Ниш.
- Агенција за енергетику Крагујевцу.
Фискална децентрализација: економски суверенитет
„Вазалска“ зависност локалних лидера од београдских субвенција мора бити прекинута.
„Новац мора остати тамо где је зарађен.“
Локалне самоуправе морају задржати значајан проценат пореза на приход и пореза на добит предузећа остварених унутар њихових граница. Тек када локални лидер више не „моли“ централну благајну за основне инфраструктурне фондове, моћ партијских централа ће заиста бити сломљена.
Од партијске робе до сувереног грађанина
Ова четири стуба – преференцијално гласање, локална кандидатура, обавезно учешће и структурна децентрализација – чине нераздвојни екосистем. Не можете имати једно без осталих. Делимична реформа је замка; само системско ресетовање може спречити партократију да се регенерише.
Тренутни систем се ослања на ваше веровање да се ваше достојанство може купити. Морамо се позабавити „Гласом од 2.000 динара“ са хладним реализмом: Један дан џепарца је цена доживотне институционалне крађе.
Када изаберете комшију уместо вође, име уместо логотипа странке чији програм вам није јасан и дужност уместо апатије, завршавате еру „Вечног вође“. Ово је једини одрживи пут ка повратку националног достојанства и осигуравању да држава коначно служи народу, а не странци.
Овај систем би вероватно резултирао мањим бројем странака што би омогућило да главна опозициона странка примени систем „Владе у сенци“ који сам објаснио у претходном чланку.
Као и увек, на писању чланка су радили моји дигитални сарадници и саветници.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net