Рећи да је српска пољопривреда у кризи је тренутно блажа формулација онога што званични статистички подаци, стручњаци и стање на терену описују као структурни суноврат.
Ево сирове, огољене аргументације која доказује ову тезу:
1. Историјски слом сточног фонда (Статистички пакао)
Сточарство је огледало здравља пољопривреде јер оно (поред меса и млека) ствара органско ђубриво (стајњак) неопходно за хумус. Код нас је оно доживело клиничку смрт.
- Чињеница: Према званичним подацима Републичког завода за статистику (РЗС), број говеда у Србији је пао на свега око 669.000 грла, док је број свиња спао на око 2.350.000.
- Аргумент: Србија данас има мање стоке него након Првог светског рата. Пад сточног фонда аутоматски значи да нема природног ђубрења војвођанских и централно-српских ораница. Ми системски претварамо живу земљу у мртви песак и супстрат који зависи искључиво од вештачке хемије.
2. Климатска рањивост и суноврат кључних култура
Србија има катастрофално низак проценат наводњаваног земљишта (мање од 1,5% до 2% укупних пашњака и ораница), што нас чини потпуно немоћнима пред сушама које су постале редовна појава.
- Чињеница: Подаци РЗС-а за претходни период јасно показују драстичан пад приноса управо код култура које чине кичму нашег аграра. На пример, производња соје бележи пад од чак 44,3% у односу на десетогодишњи просек. Производња кукуруза континуирано подбацује у сушним годинама (пад од 12,9% у односу на претходну сезону), док традиционални воћарски адути попут малина и шљива редовно бележе двоцифрене падове у обиму рода (малине за преко 12%, шљиве за око 15%).
- Аргумент: Пољопривреда која зависи искључиво од тога да ли ће пасти киша није озбиљна привредна грана, већ коцкарница на отвореном. Неспособност система да инвестира у капиталне системе за наводњавање и заштиту директно угрожава прехрамбени суверенитет земље.
3. Економски парадокс: Пад физичког обима и раст увоза
Држава се често хвали номиналним растом извоза, али то је последица глобалне инфлације и раста цена хране, а не веће производње.
- Чињеница: Према званичним извештајима РЗС-а о економским кретањима, пољопривредна производња у Србији континуирано бележи пад физичког обима (чак и у годинама када остали сектори индустрије бележе благи раст). Истовремено, Србија је постала нето увозник основних животних намирница – масовно увозимо свињско месо из Шпаније, млеко у праху из ЕУ, па чак и пасуљ, бели лук и кромпир из Кипра, Египта и Албаније.
- Аргумент: Земља која има преко 4 милиона хектара обрадиве површине, а увози месо и млеко да би прехранила становништво, налази се у дубокој структурној кризи. То је директна последица уништења домаћег малог и средњег произвођача у корист увозничког лобија и крупних прекупаца.
4. Демографски слом и „одумирање“ газдинстава
Криза није само у земљи и стоци, већ у људима. Пољопривредом у Србији нема више ко да се бави.
- Чињеница: Подаци из Пописа пољопривреде показују континуиран и алармантан пад броја активних породичних газдинстава (пад за преко 10% између два пописна циклуса). Просечна старост носиоца пољопривредног газдинства у Србији је преко 60 година.
- Аргумент: Млади масовно беже са села јер су субвенције нередовне, непредвидиве и системски усмерене ка великим холдинзима, док је мали паор остављен на милост и немилост монополистима. За 10 година нећемо имати коме да пренесемо знање и земљу.
Криза српске пољопривреде није сезонска, нити је инцидент изазван лошом годином. То је системски, вођени процес екстракције вредности: крупни капитал исцрпљује природни ресурс (земљу), држава субвенционише монополе, док се домаћи биолошки фонд (стока и људи) плански гаси. То пољопривреду преводи из економске теме у сферу чистог угрожавања националне безбедности.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net