Аграр Србије је од стратешке важности. Он нас храни. Шта може бити важније од тога? Зато Поглед 360 наставља ову серију чланака о српској пољопривреди и суверености.
Када анализирамо пословање највећих српских велепоседника – које јавност често назива „краљевима шећера, меса или земље” (попут компанија у власништву МК Груп, Матијевић, Алмекс, Еликсир група, Delta Agrar) – одговор није црно-бели. Он представља управо економски парадокс.
Реалност на терену показује да они истовремено раде обе ствари: технолошки су на самом врху европске прецизне пољопривреде, али на домаћем тржишту еколошки и социјално делују изразито монополистички и екстрактивно.
Ево како изгледа та двострука природа њиховог деловања кроз призму званичних података и пажижљивог посматрања тржишта:
1. Лице А: Врхунска прецизна пољопривреда (Инвестициони супериорност)
За разлику од просечног српског сељака који вози трактор стар 30 година, велики домаћи агро-холдинзи у погледу технологије не заостају за Холандијом или Немачком. Они су схватили да им дигитализација доноси директан профит у ери климатских промена.
- Дигитализација и сателитско праћење: Компаније попут МК Груп или Делта Аграра примењују концепт „паметне пољопривреде” (Smart Farming). Њихови трактори и комбајни су вођени ГПС-ом са прецизношћу од 2 центиметра, што спречава преклапање приликом сејања и бацања ђубрива. Користе сателитске снимке и дронове са мултиспектралним камерама за рано откривање болести усева.
- Паметно наводњавање и заштита: На својим поседима (посебно у воћарству и повртарству), ове компаније имају дигитализоване системе „кап по кап” повезане са локалним метео-станицама. Рачунар тачно прорачунава колико воде и нутријената биљка треба да добије у односу на влажност ваздуха и температуру земљишта.
- Додата вредност у преради: Ови системи не извозе само сировину. Они поседују најмодерније индустријске капацитете – од фабрика за прераду уљарица, шећерна, па све до софистицираних УЛО хладњача са модификованом атмосфером у којима се јабуке чувају месецима без губитка квалитета.
2. Лице Б: Монополистичко понашање и тржишна асиметрија
Међутим, технологија служи искључиво максимизацији њиховог профита, док у односу према држави, ресурсима и малим произвођачима они примењују класичне монополистичке и олигополистичке праксе.
- Диктат откупних цена (Картелско договарање): Савезна комисија за заштиту конкуренције је у више наврата испитивала праксе великих откупљивача. Када дође време жетве (кукуруза, сунцокрета или пшенице), неколико највећих играча који контролишу готово све велике силосе у земљи ефективно постављају „наметнуту откупну цену”. Мали произвођачи у Србији, услед недостатка сопствених складишних капацитета, приморани су да продају свој производ по тим ниским ценама или да плаћају скупу закупнину у њиховим силосима.
- Контрола инпута (Технолошка омча): Велики холдинзи нису само произвођачи хране, они су и највећи увозници семена, вештачког ђубрива и заштите (преко повезаних компанија). Они малим пољопривредницима нуде модел „уговорене производње” – дају им семе и ђубриво на кредит, а заузврат узимају готов производ на јесен. Кроз камате и марже, они извлаче економску ренту и држе хиљаде малих газдинстава у трајном дужничком ропству.
- Притисак на државну земљу и субвенције: Иако је законски лимитирано колико се државне земље може узети у закуп, велики системи су годинама користили правне празнине (преко повезаних лица, куповине пропалих локалних задруга) да акумулирају десетине хиљада хектара државних ораница по повлашћеним условима деценијског закупа (право пречег закупа на основу сточарства или инвестиција).
3. Еколошка димензија: Екстракција плодности Војводине
Оно што је кључно за ваш концепт „Еколошког суверенитета” је чињеница да ове компаније често форсирају интензивну, индустријску монокултуру (сејање кукуруза, соје и сунцокрета уским плодоредом).
- Деградација хумуса: Пошто је сточарство у Србији уништено (а велики системи се углавном фокусирају на ратарство јер тражи мање радне снаге), у војвођанске оранице се деценијама готово уопште не уноси стајско ђубриво (органска материја). Уместо тога, земља се „кљука” огромним количинама минералних ђубрива.
- Резултат: Званични подаци Института за ратарство показују да је ниво хумуса у Војводини у последњих 50 година пао са историјских 5% на критичних испод 3% у многим деловима. Велики системи се понашају као „рудари” плодности – они исисавају азот, фосфор и калијум из земље да би остварили рекордан принос за извоз, остављајући дугорочно мртву подлогу.
Закључак:
У Србији највећи власници заправо користе напредну пољопривреду да би зацементирали свој монопол. Они су довољно богати да купе најсавременију технологију која их чини имуним на тренутне потресе, али ту ефикасност не преливају на домаће тржиште кроз ниски калкулативни ланац цена хране, већ кроз контролу ресурса уништавају средњу класу српског сељака.
Шта даље?
Сада када је постављена дијагноза, поставља се питање: Шта даље? Моји дигитални сарадници и саветници раде на томе и резултати ће бити објављени на Погледу 360 ускоро.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net