Свако мало од политичара „левих“ и „десних“ чујем реч „лустрација“. Наравно, од тога нема ништа. Празна прича за наивне и необавештене. Звучна, претећа и без зуба. Једни би да лустрирају један период а други би да учине исто али сам неким другим периодом наше историје после 2000. године.
Да ли су озбиљни? Нису! Зашто? Зато што би они само површну политичку лустрацију која не мења ништа. Проблем је што су пољопривреду уништавали и једни и други и трећи… Не ради се само о именовању и кажњавању лопова. Треба све темељно истражити и погрешне одлуке опозвати и ствари довести тамо где треба и мора да буду. У противном, џаба нам кречење.
Српска пољопривреда није само у кризи; она је системски разорена, административно заробљена и политички злоупотребљена. Док се јавности годинама сервирају приче о „развојним шансама“ и субвенцијама, стварност на терену бележи пад сточног фонда, пражњење села и концентрацију плодне земље у рукама повлашћених појединаца блиских систему. Ово више није питање лоше аграрне политике, већ национални пораз који директно угрожава безбедност државе.
Статистика пропасти: Село које нестаје
Према подацима Републичког завода за статистику, српски аграр губи свој биолошки темељ. Број говеда у 2024. години опао је за чак 19,5% у односу на десетогодишњи просек, док је код свиња забележен пад од 18,4%. Неки подаци указују да је сточни фонд данас нижи него у периоду непосредно после Првог светског рата, што значи да је држава дозволила урушавање производне базе у мирнодопским условима.
Овај колапс прати и драматична демографска слика. Просечна старост носиоца породичног газдинства је 60 година, а тек сваки једанаести пољопривредник је млађи од 40 година. Број газдинстава пао је за 10% у последњих пет година, што за собом повлачи гашење школа, амбуланти и саме идеје о будућности села. Када нестаје стока, нестаје и органско ђубриво, а тиме и хумус, остављајући земљиште да преживљава на „кредиту хемије“. Хране не само да је мање него је и слабијег квалитета.
Како је пољопривреда „покрадена“?
Механизам заробљавања пољопривреде одвија се кроз нетранспарентну расподелу државне земље и субвенција. Држава се формално појављује као регулатор, али суштински делује као посредник између јавног ресурса и приватне користи. Локалне комисије, фиктивни аранжмани и концентрација најбољих парцела у рукама повлашћених створили су систем у којем боље пролазе они са политичком везом него они са трактором и стоком. Оваква „приватизација државне функције“ довела је до тога да мали произвођачи буду истиснути са тржишта. Ово није почело јуче нити се десило преко ноћи. Ово је процес који траје већ 26 година и не видим да било ко о томе озбиљно размишља.
Предлог: Системска лустрација
С обзиром на дубину кризе, Србији није потребна обична „реформа“, већ темељна лустрација целог аграрног ланца. Лустрација не значи освету, већ проверу свих који су имали моћ, а нису штитили јавни интерес. Предложени модел обухвата три стуба:
- Институционална лустрација: Ревизија рада локалних аграрних комисија, општинских власти и службеника који су годинама омогућавали манипулације при закупу државне земље. Све незаконите одлуке морају бити опозване. Сви утовори потписани на основу оваквих одлука морају бити поништени. Пољопривреда неће добити ништа од тога што ће неко бити именован или (готовом немогуће у Србији) бити кажњен.
- Економска лустрација: Провера имовинских трансакција, деценијских закупа и преноса земљишта на капитал који није поникао из пољопривреде, већ из политичког утицаја.
- Еколошка лустрација: Форензичка анализа стања земљишта и одговорност за деградацију природног ресурса услед неодговорног управљања.
Уставно утемељење као одбрана државе
Приватно власништво над природним ресурсима (земљиште, воде и рудна богатства) није неограничено и безусловно. То су ресурси који припадају свима нама и управљање истима не сме бити у супротности са заједничким интересима. Зато (ваљдс) имамо државу.
Ове радикалне мере нису само политичка потреба, већ имају јасно упориште у Уставу Републике Србије. Како је раније анализирано у оквиру развоја овог модела, позивање на конкретне чланове оправдава државну интервенцију:
- Члан 58 (Право на имовину): Иако штити приватну својину, дозвољава ограничења у циљу јавног интереса, што је у овом случају заштита пољопривредног земљишта као ресурса од националног значаја.
- Члан 74 (Здрава животна средина): Обавезује државу да штити природна богатства, што директно оправдава еколошку лустрацију због уништавања хумуса и природног плодности земље.
- Члан 83 (Предузетништво): Даје основу за сузбијање монополског положаја и злоупотреба које су довеле до уништења породичних газдинстава.
Лустрација у пољопривреди је данас минимални услов да се уопште говори о опоравку. Све друго је одлагање неизбежног краја, што значи још мање стоке, мање села и, на крају, мање Србије.
Ово није чланак написан само да би испунио простор на овом порталу. То би било губљење времена. Ово је позив свим политичким партијама и покретима да покрену иницијативу да се озбиљна лустрација и деси а не да се о њој само прича. Ово је позив и Студентском покрету, чију адресу нисам могао да нађем. Свидео ми се њихов проглас о Косову и Метохији. Ево мог предлога за проглас о спасавању српске пољопривреде.
Захваљујем се мојим дигиталним сарадницима и саветницима (Perplexity, Grok, Claude, Google Gemini & NotebookLM) на прикупљању података и брзом читању Устава Републике Србије. За писање овог чланка није коришћена писаћа машина, како то „прави“ новинари раде. Ја и нисам прави новинар.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net