Готово све о пројекту Јадар мжете прочитати на Погледу 360. Сада се намеће ново питање: Ко копа по Србији и да ли то широка јавност уопште зна. Српске новине вам на то питање неће одговорити. Афере се боље продају. Када дође до издавања дозволе за експлоатацију може бити касно.
Одмах да нешто разјаснимо: Ја нисам против рударења. Међутим, против сам да се наши природни ресурси крчме без да о томе пуно знамо. Хадје да ми мало закопамо, али по доступним информацијама које не подпадају у сферу афера па нас наша „информациона“ медија о томе не обавештавају.
Преко 180 активних истражних права, десетине страних компанија, милијарде вредности испод земље — и тишина!
Негде у планини Рогозни код Новог Пазара, у овом тренутку, бушаће гарнитуре аустралијске компаније продиру у земљу. Не шест, не пет — него седам бушаћих гарнитура ради истовремено, у срцу Копаоничке металогенетске зоне, у потрази за златом и бакром. Компанија се зове Strickland Metals, листира се на Аустралијској берзи, а резерве које је до сада картирала на српској планини процењене су на преко 230 тона еквивалента злата. Када нека компанија из Аустралије која је богата златом повуче све до Копаоника, ту има нешто!
Питање је просто: да ли је иједан грађанин Новог Пазара, Тутина или Рашке то знао пре него што је прочитао овај чланак?
Бројке које нису у вечерњим вестима
Према подацима Министарства рударства и енергетике Србије, у Србији је тренутно активно између 180 и 200 истражних поља. Ово нису рудници — истражно право подразумева геолошко мапирање, геофизичка испитивања и истражно бушење, где се из великих дубина вади језгро стена ради анализе. Али оно отвара пут до рудника.
Важна напомена коју власти редовно понављају: истражно право није рудник. Од проналаска лежишта до почетка копања пролазе деценије. То је тачно — али та чињеница не одговара на питање ко истражује, шта тражи и шта ће урадити кад нађе.
Велика већина истражних права за металичне сировине — злато, бакар, литијум, сребро — у рукама је страних компанија. Домаће фирме и јавна предузећа углавном покривају енергетске сировине (угаљ — ЕПС) и неметалне сировине попут шљунка и кречњака. Нека чудна „подела посла“.
Ко копа — и шта траже?
Погледајмо ко данас буши по српском тлу:
Zijin Mining (Кина) — Далеко највећи играч. Поред 63% власништва у бившем РТБ Бору, Zijin је у 2025. и 2026. постао и стратешки инвеститор у аустралијском Strickland Metalsu — купио је 5,55% акција те компаније, улажући укупно преко 18 милиона аустралијских долара у пројекат Рогозна. Паралелно, Zijin држи огроман број истражних права у целом борско-мајданпечком басену.
Rio Tinto (Велика Британија/Аустралија) — Фокусиран на литијум и бор у западној Србији, пре свега у зони Лознице. Јадар пројекат је медијски најпознатији, мада и даље у процесу исходовања свих потребних дозвола.
Strickland Metals (Аустралија) — Пројекат Рогозна код Новог Пазара. Процењене резерве скочиле су у само годину дана са 168 на преко 267 тона еквивалента злата. За 2026. годину компанија је планирала чак 70.000 метара бушења — и тај посао тренутно иде пуном паром.
Bindi Metals (Аустралија) — Добила је дозволу Министарства рударства и енергетике за бушење злата у долини Ибра, у општини Рашка. Истовремено истражује антимон код Ивањице и Параћина. Пројекат злата „Равни“ покрива 30,5 км² у Копаоничкој металогенетској зони.
Middle Island Resources (Аустралија) — Крајем 2025. постала је власник 14 истражних лиценци у Србији на укупно преко 62.000 хектара. То је највећи лиценцни портфолио у рукама једне компаније у земљи.
Dundee Precious Metals (Канада) — Истражује злато на Хомољу у источној Србији.
BHP (Аустралија) — Заједно са канадским партнерима истражује бакар у зони Заječара.
Географска слика је јасна: источна Србија (Бор, Мајданпек, Жагубица) богата је бакром и златом. Западна и централна (Лозница, Ваљево, Рековац) крију литијум и бор. Југозападна (Рашка, долина Ибра, Рогозна) постаје нова рударска граница — злато, сребро, олово, цинк.
Шта то конкретно значи на терену?
Аустралијска компанија Strickland на Рогозни је до данас открила неколико светски значајних лежишта:
— На локацији Шанац: процена је у марту 2025. достигла 5,3 милиона унци еквивалента злата. — На Градини: пробушена жила са преко 10,1 грама злата по тони, са зонама које иду и до 16,5 г/т. — Откривена је и нова аномалија на Обрадовом потоку, 2 km западно од Градине, која тек чека процену.
Студија предизводљивости (корак пре подношења захтева за дозволу за експлоатацију) очекује се до средине 2027. До тада, компанија ће потрошити десетине милиона евра на истраживање — а Србија ће видети само накнаду за истражно право, чија је цена симболична.
У долини Ибра, Bindi Metals је добила дозволу за бушење под условом да са приватним власницима парцела и шумским службама уговори приступ земљишту. Преговори су у току. Мештани Равних нису питани — обавештени су.
Проблем приватизованих података
Постоји и мање видљива димензија овог процеса: подаци.
Деценијама је Геолошки завод Србије систематски истраживао тло и чувао те податке као државно власништво. Данас је модел обрнут: стране компаније финансирају истраживање и подаци остају у њиховим рукама. Свака бушотина, свако језгро, свака геофизичка мерење — то је знање о нашем тлу које не видимо.
Ово значи да Србија практично не зна шта тачно има испод земље, осим онога што јој стране компаније одлуче да саопште. А оне саопштавају оно и онда када им одговара — углавном у форми обавезних обелодањивања на страним берзама, на енглеском, за своје акционаре. По аустралијским законима, пре него што издају нову серију акција за нове улагаче, ове компаније морају да представе све расположиве податке јавно.
Зашто јавност ово не зна?
Одговор је у томе где се ове информације појављују.
Вест да је Bindi Metals добила дозволу за бушење у долини Ибра прва се појавила на аустралијској берзи (ASX) — пре него на иједном српском медију. Вест о томе да је Zijin постао акционар Stricklanda такође је прво саопштена у Сиднеју.
Новине о налазиштима злата вредним милијардама евра у Србији пишу се на мелбурнским пословним порталима, а код нас их преносе мали економски сајтови, углавном без коментара локалних заједница, без питања „шта ми добијамо од тога“ и без икаквог институционалног одговора.
Информациона асиметрија је потпуна: компаније знају све, инвеститори на другом крају света знају довољно, а грађани Новог Пазара, Рашке и Заječара — ништа.
Шта недостаје?
Питање које следи из свега овога није „да ли дозволити истраживање“. Истраживање је у начелу потребно — нико не може да управља оним чега не познаје.
Питање је ко управља знањем и ко носи ризик.
Тренутни модел је следећи: компанија добија право на истраживање, открива ресурс, процењује га на берзи, привлачи капитал и у повољном тренутку продаје налазиште — или покреће производњу. Држава Србија у том процесу убире симболичну накнаду за истражно право и чека да евентуално добије ренту ако дође до копања.
Да упоредимо са другачијим моделом: у Норвешкој, Чилеу или Индонезији — свака истражна рупа коштала би компанију знатно више, а сваки грам података остао би у државном регистру. Не зато да би се спречило истраживање, него зато да би знање о сопственом тлу остало сопствено.
То је суштина питања са почетка овог чланка — и то је питање на које ниједна вечерња емисија, колико знам, није покушала да одговори.
Да се одмах одбраним од критичара. Тачно је да је овде постављено више питања него одговора. Међутим, у овом чланку има више одговора на питање КО копа и ШТА тражи него на било ком сличном гласилу у Србији. Барем моји дигитални савезници и ја нисмо успели да нађемо ове податке на једном месту како би се добила комплетна слика. Ово је само први чланак посвећен рударству. Покушаћемо да поставимо још питања али више одговора и предлога. Правих и директних.
Подаци о компанијама и резервама преузети су из обавезних објава на Аустралијској берзи (ASX), портала eKapija, Biznis.rs и Serbian Monitor. Бројеви о истражним правима преузети су из јавних саопштења Министарства рударства и енергетике Србије.
Дубоко копање по изворима информација извршио је Google Gemini AI, та папазјанија је предата NotebookLM да је класификује и дубљ „сажваће“. У писању је помоћ дошла од Claude AI. Објављен чланак ће бити послат Deepseek AI да га подвргне критици. Све су то моје паметне пчелице којима се поносим.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net