Аутор: Alan Macleod
Израелски шпијуни (садашњи и бивши) пишу вести за Америку и остатак света кроз инфилтрацију у велики број медија у Америци и на Западу генерално.
Годину дана након напада 7. октобра, Нетанјаху је у победничком низу.“ Тако гласи наслов недавно објављеног чланка у Аксиосу који описује израелског премијера како јаше на непобедивом таласу тријумфа. Ови запањујући војни „успеси“, примећује аутор Барак Равид, укључују бомбардовање Јемена, атентат на шефа Хамаса Исмаила Ханије и лидера Хезболаха Хасана Насралаха, као и напад пејџером на Либан.
Исти аутор је недавно постао виралан због чланка у којем је тврдио да израелски напади на Хезболах „нису намењени да доведу до рата, већ покушају да се постигне ‘деескалација кроз ескалацију’“. Корисници на друштвеним мрежама исмевали су Равида због овог бизарног, орвеловског резоновања. Али оно што је скоро свима промакло јесте да је Барак Равид израелски шпијун – или је барем био донедавно. Равид је бивши аналитичар израелске шпијунске агенције Јединица 8200, а све до прошле године је још увек био резервиста у групи Израелских одбрамбених снага.
Јединица 8200 је највећа и вероватно најконтроверзнија израелска шпијунска организација. Одговорна је за многе шпијунске и терористичке операције високог профила, укључујући и недавни напад пејџером у којем су повређене хиљаде либанских цивила. Како ће ова истрага открити, Равид је далеко од јединог бившег израелског шпијуна који ради у водећим америчким медијима, вредно радећи на стварању западне подршке за акције своје земље.
Инсајдер Беле куће
Равид је брзо постао једна од најутицајнијих особа у новинарском корпусу на Капитол Хилу. У априлу је освојио престижну награду дописника Беле куће „за укупну изврсност у извештавању о Белој кући“ – једно од највиших признања у америчком новинарству. Судије су биле импресиониране оним што су описали као његов „дубоки, готово интимни ниво проналажења извора у САД и иностранству“ и издвојиле су шест чланака као примере новинарства.
Већина ових прича састојала се од једноставног објављивања анонимних извора из Беле куће или израелске владе, чинећи их да изгледају добро и дистанцирајући председника Бајдена од ужаса израелског напада на Палестину. Стога, функционалне разлике између ових прича и саопштења за штампу Беле куће није било. На пример, једна прича коју су судије одабрале носила је наслов „Извештај: Бајден каже Биби да би тродневна пауза у борби могла помоћи у обезбеђивању ослобађања неких талаца“ и представила је 46. председника Сједињених Држава као посвећеног хуманитарца одлучног да смањи патњу. Друга је описала колико је Бајден постајао „фрустриран“ Нетањахуом и израелском владом.
Демонстранти су позвали новинаре да одбију догађај у знак солидарности са својим погинулим колегама у Гази (што, у време писања овог текста, износи најмање 128 новинара ). Не само да није било бојкота догађаја, већ су организатори доделили своје највише признање израелском обавештајном званичнику који је постао новинар и који је стекао репутацију можда најсавеснијег стенографа власти у Вашингтону.
Равиду је награду лично уручио председник Бајден, који га је загрлио као брата. Чињеница да је познати (бивши) израелски шпијун могао да загрли Бајдена на такав начин говори много не само о блиском односу између Сједињених Држава и Израела, већ и о мери у којој медији естаблишмента сматрају моћ одговорном.
