Српско село – Бразда сачувала државу

Аутор: Мирослав Стефановић

Повратак из града у српско село и даље је скроман, јер су многа насеља без школа, амбуланти, продавница и добрих путева, што је основ за егзистенцију оних који се одлуче да у њима живе

Кад год је држави било тешко, леђа је подметало село. Пре свега да прехрани варошане, али и своје становнике који су му остали верни и нису желели да осете благодети градова. Тек кад су нас задесили бомбардовање и пандемија вируса корона – сви који су могли уточиште су потражили у селима. Куће и викендице су тада нагло поскупеле, а потражња за куповином некретнина порасла је мимо свих очекивања. Опет се, дакле, село жртвовало. Нажалост, многа се увелико празне, док су друга одавно опустела.

Може ли се, и поред свега, оживети српско село? Како привући оне који имају жељу да у њима живе, кад тамо нема школа, амбуланти, добро снабдевених продавница, пре свега добрих путева? Миграције су одавно учиниле своје, мада има и светлих примера, односно села у којима се лепо живи и чији се житељи баве производњом вина, меда, сточарством, узгајају лековито биље, воће, поврће у пластеницима. У некима постоје производни погони и мање фабрике. Наше село одувек је важило за изузетно стабилан ослонац државе, тако да смо захваљујући његовим становницима опстали на историјској и географској ветрометини.

Српско село – Корист од задруга

Има ли наде за опстанак српског села? Познати агроекономиста, редовни професор у пензији Пољопривредног факултета Универзитета у Београду, који се годинама бави овом проблематиком, др Миладин Шеварлић у разговору за „Магазин” то овако објашњава:

– Да би село опстало, држава највише треба да помогне изградњом путева, водовода и канализације, информатичке и гасне мреже. Посебне подстицаје ваља усмерити ка опстанку у планинским подручјима. Зашто се не угледамо на Швајцарску, чији су политичари крајње искрени: „Онима горе, у планинама, даћемо све што траже. Превозићемо им жичарама стеоне јунице и саградити млековод са планине до млекара. Јер кад они умру или се одселе, знамо да се нико никада више неће вратити на њихова газдинства.”

Србија већ неколико година финансира куповину кућа са малим окућницама и досељавање младих брачних парова са децом, углавном у приградска села. Али не помажу се, посебним подстицајима, брачни парови средњих година са децом који би живели у планинским и приграничним подручјима. Они ту треба да остану и опстану и да се баве пољопривредном производњом. Подаци из три пописа (2002, 2012. и 2023) потврђују да се смањује број газдинстава и пољопривредника и да је старосна структура све неповољнија.

Формално, села у Србији су „нестала” између 1981. и 1991. године. Некад је било другачије – анализира наш саговорник. – У селима су доминирале наслеђене породичне задруге, вишегенерацијске заједнице бројних крвних сродника на већим имањима и слуга које су живеле заједно с укућанима. Таква организација породичних задруга обезбеђивала је социјалну сигурност за старе и болесне чланове, бирала најбољу децу за школовање, а комишање кукуруза и прела су били прилика да се млади упознају због склапања брака, под „присмотром” присутних мајки и снајки.