Мит о држави: Босна и Херцеговина

Мит о „грађанској“ Босни и Херцеговини – држави која као таква никада није постојала. Допринос историји политичке фикције.

Аутор: Вук Бачановић

Након јавних изјава бившег амбасадора САД у Босни и Херцеговини Мајкла Мерфија, избила је политичка олуја, како на бошњачкој политичкој сцени, тако и међу странкама које себе дефинишу као заговорнике грађанске, неетничке визије земље. Мерфи је описао Бакира Изетбеговића, лидера Странке демократске акције (СДА) – највеће бошњачке националистичке странке у земљи, коју је основао његов отац Алија Изетбеговић – не само као политичара који је у кључним тренуцима ометао важне политичке процесе и доносио одлуке вођене уским страначким интересима, већ и као некога ко је предложио стварање бошњачке државе „величине Словеније“.

Док су неки посматрачи Мерфијеве изјаве протумачили као потврду дугогодишње забринутости због политичког понашања СДА, други су их одбацили као непримерену интервенцију страног дипломате у унутрашње послове Босне и Херцеговине.

Дебату су додатно заоштрили коментари Игора Стојановића из Социјалдемократске партије (СДП БиХ), формално мултиетничке странке левог центра. Стојановић, који тренутно обавља функцију српског потпредседника Федерације Босне и Херцеговине – већег од два конститутивна ентитета земље – усмерио је своје критике не само на рачун СДА већ и на рачун Демократског фронта (ДФ), самопроглашене грађанске странке левог центра коју предводи Жељко Комшић. Оптужио је званичнике ДФ-а да бране Бакира Изетбеговића чак и са више ентузијазма него неки чланови саме СДА.

Стојановић је изнео два уско повезана аргумента. Прво, тврдио је да су, под заставом одбране Босне и Херцеговине и промовисања идеала грађанске државе, политичке праксе које су у основи у супротности са тим грађанским принципима годинама биле игнорисане или умањиване. Као примере, позвао се на неколико контроверзних епизода из ратног и послератног периода, укључујући поступање са генералом Јованом Дивјаком и полицијским командантом Драганом Викићем – два истакнута ратна браниоца Сарајева који су често приказивани као симболи мултиетничког отпора Босне – као и покушај атентата у којем је убијена супруга Сефера Халиловића, бившег команданта Армије Босне и Херцеговине. Према Стојановићу, босанска политичка јавност је предуго изабрала да превиди питање „ко тачно седи у СДА“, сугеришући да су неки појединци повезани са странком у различитим временима били спремни да се укључе у дискусије о подели Босне и Херцеговине.

Његов други аргумент тицао се онога што он види као лицемерје неких самозваних заговорника грађанске Босне и Херцеговине. По његовом мишљењу, тешко је веродостојно заступати идеју грађанске, неетничке државе, а истовремено спроводити политичке активности готово искључиво унутар једне етничке и политичке изборне јединице, без озбиљног напора да се ангажују заједнице ван те базе. Да би илустровао ову поенту, поменуо је места попут Бањалуке, највећег града у претежно српском ентитету Републике Српске, и претежно хрватских општина Широки Бријег и Груде у западној Херцеговини. Притом је Стојановић довео у питање кредибилитет значајног сегмента самопроглашене грађанске политичке сцене Босне, тврдећи да се њена универзалистичка реторика често протеже далеко изван њеног стварног политичког домета.

Па ипак, колико год Стојановићева критика СДА и Демократског фронта била политички разумљива, она покреће питање далеко важније од свакодневних страначких спорова. Право питање је да ли је идеја грађанске Босне и Херцеговине икада имала чврст историјски темељ на коме би се могла градити, посебно 1992. године. Пре него што се постави питање ко је издао грађанску државу, прво се мора питати да ли је таква држава уопште била достижна у друштву чији су конститутивни народи, током већег дела своје модерне историје, схватали Босну и Херцеговину на фундаментално различите начине.

Једини период у којем је учињен озбиљан покушај превазилажења ових разлика била је социјалистичка Југославија. Тај пројекат није био производ спонтаног историјског развоја, већ револуционарне политике југословенских комуниста, који су, након Другог светског рата, настојали да изграде нову политичку заједницу засновану на социјалној еманципацији, антифашизму и братству народа. Овај покушај је, несумњиво, био историјски прогресиван и дао је Босни и Херцеговини највиши степен унутрашње интеграције који је икада постигла. Па ипак, када су идеолошки и геополитички темељи тог поретка почели да се урушавају крајем 1980-их, управо бирократски слојеви који су деценијама управљали системом почели су да напуштају његове основне принципе. Са распадом југословенског социјалистичког поретка, нестали су и услови који су одржавали заједнички босанско-херцеговачки политички простор.

Посматрано из ове перспективе, централна контрадикција Алије Изетбеговића, ратног босанског председника и оснивача СДА, и његових следбеника Младих муслимана не лежи првенствено у њиховим каснијим ратним и послератним одлукама, које су углавном биле последице процеса који је већ био у току. Она лежи у њиховом одбацивању онога што је можда била последња реална могућност политичког компромиса са босанским Србима. Одржавање Босне и Херцеговине унутар неког облика смањене Југославије, посебно у предложеном конфедералном облику, могло је понудити модел за очување њеног територијалног интегритета без рата и без коначног колапса заједничког друштва.

Да ли би се такав аранжман показао одрживим на дужи рок не може се са сигурношћу знати. Али управо у том историјском тренутку почеле су да се обликују касније недоследности бошњачке политике, а не у одлукама донетим након што је процес распада већ постао готово неповратан. До тада је политички раскид већ био изражен у два међусобно супротстављена чина народне воље: прво, на плебисциту српског народа у Босни и Херцеговини, који је организовала Српска демократска странка (СДС) 9. и 10. новембра 1991. године, на којем су босански Срби гласали за останак у заједничкој југословенској држави; а затим на референдуму о независности Босне и Херцеговине, одржаном 29. фебруара и 1. марта 1992. године од стране републиканских власти предвођених СДА и Хрватском демократском заједницом (ХДЗ), на којем су независност углавном подржали бошњачки и хрватски гласачи.

У овом контексту, дебате о томе шта је формално било легално, а шта није, поседују само ограничену аналитичку вредност. Устави и правни поретци не постоје у историјском вакууму; они су покушаји да се да нормативни облик постојећој друштвеној стварности. Када изгубе контакт са том стварношћу, престају да функционишу као ефикасни политички оквири и постају мало више од мртвих слова на папиру. Судбина самог југословенског устава илуструје ову поенту. Формално, Устав Социјалистичке Федеративне Републике Југославије остао је на снази чак и након што су политичке и друштвене снаге које су га одржавале углавном нестале. Из тог разлога, разумевање кризе југословенске федерације – а посебно Босне и Херцеговине – захтева мање пажње на ретроспективне правне аргументе него на питање шта су људи заправо желели у то време, колико год те тежње биле супротне њиховим дугорочним интересима и које су политичке циљеве, по њиховом мишљењу, тежили ка циљевима.

Истовремено, тешко је избећи још једну важну чињеницу која се често превиђа у савременим дебатама. Ако се прихвати премиса да је грађанска, неетничка Босна и Херцеговина пожељан политички циљ, веома је нереално претпоставити да би таква држава могла бити изграђена под политичким циркусима у којима је организован референдум о независности 1992. године. Излазак Босне и Херцеговине из Југославије није био резултат широког друштвеног консензуса, већ политичког савеза између СДА и хрватских националистичких странака предвођених Хрватском демократском заједницом (ХДЗ). Те странке су се у огромној већини залагале за децентрализовани уставни аранжман за Босну и Херцеговину, изграђен око јаких територијалних и политичких аутономије – концепата који, у различитим облицима, остају у сржи политике босанских Хрвата до данас. Стога је тешко тврдити да је било ко могао бити „преварен“ у вези са њиховим намерама након што је добровољно ступио у политичко партнерство са њима.

Истовремено, делови политичке сцене босанских Хрвата нису се много трудили да сакрију своје повољне референце на одређене симболе и традиције повезане са наслеђем Независне Државе Хрватске (НДХ), ратног режима повезаног са силама Осовине, одговорног за прогон и масовна убиства Срба, Јевреја, Рома и антифашистичких противника током Другог светског рата. За велики део српског становништва у Босни – чије су многе породице директно доживеле геноцидно насиље тог периода – таква симболика тешко да је могла да изазове било шта друго осим дубоког неповерења и истинског страха.

У међувремену, огромна већина босанских Срба одбацила је и референдум о независности и саму идеју босанске државности која је иступила из југословенског оквира. Овај став није био само реакција на политичку кризу почетком 1990-их, већ је одражавао много дужи историјски континуитет. Током већег дела деветнаестог и двадесетог века, политичка мисао босанских Срба генерално је посматрала Босну и Херцеговину не као самосталну националну државу, већ као део ширег јужнословенског и, прецизније, српског политичког простора. Из те перспективе, противљење независној босанској држави 1992. године представљало је мање изненадни одлазак него наставак дубоко укорењених политичких традиција и колективних очекивања.

У таквим условима, говорење о јединственој грађанској вољи коју деле грађани Босне и Херцеговине захтевало би игнорисање неких од најосновнијих политичких реалности тог периода. До времена када је одржан референдум о независности, већ су постојале најмање две фундаментално неспојиве визије легитимног политичког поретка, док је хрватско политичко руководство истовремено развијало сопствене концепте за будуће уставно уређење земље. Из тог разлога, било би погрешно аутоматски изједначавати политичке слогане и грађанску реторику коју су користили СДА и босанско руководство почетком 1990-их са стварним политичким процесима који су се одвијали на терену, процесима који су наводно могли и требали да произведу различите исходе, али на крају нису.

Таква реторика је служила јасној политичкој сврси: да представи Босну и Херцеговину међународној заједници као јединствено грађанско друштво суочено са агресивним национализмима који потичу или из саме републике или са маргина њеног политичког система. У контексту обезбеђивања међународног признања за државу, ова стратегија, коју су промовисали Изетбеговић и његов политички круг, била је разумљива и вероватно политички рационална. Па ипак, чињеница да пропагандна стратегија може бити разумљива не значи да она тачно одражава друштвену стварност – или чак друштвену стварност коју желе они који је промовишу.

Напротив, стварност тог времена сугерисала је да се Босна и Херцеговина већ састојала од неколико различитих политичких заједница са различитим и често неспојивим визијама своје будућности. Управо из тог разлога, накнадни рат, уставни поредак успостављен Дејтонским мировним споразумом и трајна фрагментација политичког живота не треба схватити као изненадно историјско одступање од неког раније постојећег грађанског склада. Напротив, они су представљали бруталну манифестацију подела које су постојале много пре него што су испаљени први пуцњи. Политички круг око Алије Изетбеговића био је потпуно свестан тих подела и настојао је да из њих извуче максималну могућу политичку корист за сопствену агенду, колико год ограничена – и на крају колико год мала – та корист била.

Проблем, дакле, није био у томе што је грађанска Босна и Херцеговина касније издана. Дубљи проблем је био у томе што су друштвени темељи на којима би такав пројекат морао да почива били знатно слабији него што је сугерисала ситуациона политичка реторика тог периода.

Из истог разлога, Стојановићево позивање на Јована Дивјака као доказ наводне недоследности Изетбеговићеве политике такође је отворено за питање. Таква критика почива на претпоставци да је постојала реална могућност да се Дивјак појави као политички релевантан представник српског становништва у оквиру пројекта независне Босне и Херцеговине. Па ипак, управо је то претпоставка коју најмање поткрепљују историјски докази.

Јован Дивјак, српски официр који је остао лојалан босанској влади током рата и постао један од најпрепознатљивијих команданата Армије Босне и Херцеговине, несумњиво је заузимао важно симболичко место у званичном наративу о мултиетничком отпору. Међутим, симболика и политичка репрезентација нису иста ствар. Огромна већина босанских Срба одбацила је политички пројекат са којим се Дивјак поистовећивао и уместо тога подржала је странке и институције посвећене останку у Југославији или, касније, успостављању одвојених српских политичких структура. Колика год била Дивјакова лична популарност међу Бошњацима и присталицама јединствене Босне и Херцеговине, мало је доказа да је поседовао значајан политички легитимитет међу српским бирачима чија је репрезентација спорна у овим дебатама.

Сходно томе, представљање Дивјака као пропуштене прилике за истински мултиетничку политичку алтернативу ризикује пројектовање савремених грађанских тежњи на историјску ситуацију у којој су друштвени и политички услови неопходни за такву алтернативу били, у најбољем случају, изузетно ограничени. Трагедија Босне и Херцеговине почетком 1990-их није била у томе што је таква грађанска алтернатива свесно одбачена у тренутку када је уживала широку подршку, већ у томе што је друштвено тело способно да је одржи било далеко мање него што су многи њени каснији заговорници били спремни да признају.

Ако је већ било очигледно – и сам Изетбеговић то добро разумео – да је босанска независност проглашена без сагласности огромне већине босанских Срба, онда је потпуно изненађујуће што политички пројекат који је проистекао из те независности није успео да обезбеди њихову подршку. Ово није првенствено питање моралног суда, а свакако не и доношења моралног суда о ратној владавини СДС-а у Републици Српској. Уместо тога, то је директна последица политичких и историјских циркуса који су окруживали распад Југославије.

За већину босанских Срба почетком 1990-их, независност Босне и Херцеговине није доживљавана као остварење њихових политичких тежњи. Напротив, многи су је – позивајући се на историјска сећања и страхове укорењене у трауматичним искуствима Другог светског рата – видели као директну претњу тим тежњама. У том контексту, није изненађујуће да је учешће Срба у Армији Републике Босне и Херцеговине остало статистички маргинално, или да личности попут Јована Дивјака никада нису стекле значајан политички ауторитет међу српским становништвом.

Заиста, могло би се тврдити да Изетбеговић никада није истински сматрао Дивјака важним политичким актером управо зато што је од самог свргавања разумео шта је Дивјак био – а шта није. Дивјак није био представник босанских Срба. Није поседовао значајно српско политичко бирачко тело. Био је неспособан да укључи значајан део српског становништва у пројекат независне Босне и Херцеговине. Нити је његово присуство променило фундаменталну чињеницу да је огромна већина босанских Срба, из разлога које су сматрали историјски и политички убедљивим, одбацила босанску државност из југословенског оквира. Из тог разлога, Дивјак је могао послужити као користан симбол унутар Изетбеговићеве политичке стратегије, али никада као одлучујући политички фактор.

Посматрано из ове перспективе, каснији покушаји да се Дивјак и сличне особе призову као доказ изгубљене грађанске прилике промашују централну поенту. Изетбеговић није био наивни архитекта мултиетничке државе који једноставно није успео да препозна политички потенцијал српског генерала који служи у Босанској војсци. Напротив, чини се да је савршено добро разумео ограничења такве симболике. Значајно је да ће сам Дивјак касније описати своју улогу у ратној политичкој нарацији као улогу „икебане“ – декоративног аранжмана, а не истинског политичког и војног актера – сугеришући да је и он био свестан углавном симболичке функције коју је обављао.

Стога, ово питање не треба схватити као трагедију неспоразума или као издају аутентичне грађанске алтернативе. Уместо тога, треба га схватити као политичку нарацију чији је симболички значај увелико превазилазио њене друштвене темеље. Дивјаково присуство је несумњиво носило значајну вредност за међународну презентацију тврдње босанске владе да представља мултиетничку политику. Па ипак, постојање таквих симбола није могло да превазиђе дубљу политичку стварност: да су друштвене групе неопходне за истински заједнички грађански пројекат биле далеко слабије него што су његови заговорници јавно сугерисали. У том смислу, слика Дивјака као доказа одрживе, али протраћене грађанске Босне мање припада царству историјске стварности, а више царству ретроспективне политичке митологије.

Међутим, ништа од наведеног не води до закључка да је Босна и Херцеговина немогућа, вештачка или непотребна држава. Управо супротно. Управо зато што је сваки озбиљан покушај њене поделе, апсорпције или доминације током протеклих век и по произвео катастрофалне последице по њене народе, Босна и Херцеговина остаје историјска, политичка и економска нужност. Па ипак, не може се обновити на пропагандним конструктима, политичким митологијама или ретроспективним фантазијама о друштву које никада није заиста постојало. Нити се може одрживо утемељити на квазиколонијалном поретку успостављеном након Дејтонског мировног споразума, у коме су кључне политичке одлуке већ три деценије остале зависне, у различитом степену, од воље страних администратора, амбасада и међународних надзорника.

Ако је антифашизам послужио као темељ на којем је успостављена модерна босанска државност током Другог светског рата, онда нови антиколонијализам мора постати темељ за њено политичко преобликовање у двадесет првом веку. То није зато што се сви унутрашњи проблеми Босне и Херцеговине могу приписати спољним актерима. Напротив, то је зато што ниједно друштво не може изградити трајну политичку заједницу док је суверенитет подељен између домаћих институција и центара моћи који свој ауторитет не црпе из сагласности својих грађана и конститутивних народа.

Такав пројекат не би подразумевао повратак националним романтизмима деветнаестог века, нити покушај било ког народа да наметне своју визију државе другима. Напротив, захтевао би прихватање реалности да Босна и Херцеговина постоји као заједнички политички простор насељен од стране неколико историјских заједница које морају пронаћи нови оквир за суживот заснован на једнакости, а не на већинској доминацији, патернализму или спољној арбитражи. То је, на крају крајева, била суштинска порука Државног антифашистичког већа за национално ослобођење Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ), ратне скупштине која је поставила темеље модерне босанске државности: не да Срби, Хрвати и Муслимани – који се данас претежно идентификују као Бошњаци – треба да нестану унутар Босне и Херцеговине, већ да земља не треба да припада искључиво ниједном од њих.

Из тог разлога, посебно међу онима који теже да се представе као алтернатива постојећем политичком поретку, давно је време да се напусте стерилне и на крају узалудне дебате о томе ко је издао грађанску Босну и Херцеговину из 1992. године – пројекат који је, под циркусима свог рођења, имао мало реалних изгледа за успех – и уместо тога почне озбиљно да размишља о томе како изградити политичку заједницу способну да функционише 2032. или 2052. године.

Таква Босна и Херцеговина неће произаћи из слогана и пропагандних формула из раних 1990-их, нити из неограниченог туторства међународне заједнице. Она може настати само из новог историјског споразума међу њеним народима, који су истовремено и њени грађани – споразума заснованог на слободи, једнакости, суверенитету и сарадњи са другим народима Балкана. Као што је антифашистичка Босна и Херцеговина представљала одговор на кључну кризу свог доба, тако и свака будућа Босна и Херцеговина, ако жели да опстане, мора постати антиколонијална – или, прецизније, истински напредна и политички иновативан – одговор на кризе доба у којем живимо.