Да ли ћутање неког гласила (у овом случају „Политике“) може бити вест само по себи? Ако добро познајете српске медије, одговор је (по мени) позитиван.
Ради се изјави Горана Тривана за дневни лист „Данас“. Сама чињеница да је Горан Триван дао интервју том листу а не неком из табора који подржава СНС, говори сама по себи. Шта се мрда иза брда?
Горан Триван, некадашњи министар и члан СПС-а од оснивања странке, изјавио је за „Данас“ да Социјалистичка партија Србије треба да иде самостално на изборе и да чланство странке није за заједнички наступ са напредњацима. Изјава је директна, недвосмислена и политички значајна.
„Политика“ о томе није написала ни реч.
У нормалним околностима, то би могло да буде уредничка одлука — простор је ограничен, прече теме чекају. Али у српском медијском пејзажу, где „Политика“ већ годинама прати линију власти, одсуство вести може бити подједнако информативно као и сама вест. Понекад и информативније.
Тишина као политичка порука
Постоји стара новинарска мудрост: питај се не само шта је објављено, него и шта није. Кад водећи проВучићевски лист игнорише изјаву коалиционог партнера у којој тај партнер јавно доводи у питање сам смисао коалиције — то није случајност. То је уреднички избор. А уреднички избори у Србији данас ретко се праве без политичког калкулуса.
Логика је проста: свако извештавање о Тривановим речима дало би им видљивост и легитимитет. Публика која чита „Политику“ — углавном старија, конзервативнија, лојалнија власти — не би требало да зна да се нешто помера унутар коалиције. Барем не још.
Тишина, дакле, говори да режим ову причу доживљава као довољно озбиљну да заслужује гушење, а не полемику.
Шта се заправо дешава унутар СПС-а
Триванова изјава није изолован случај. Потпредседник СПС-а Бранко Ружић већ месецима јавно поставља исто питање — само другачијим речником. Ружић је дао оставку на место министра просвете после трагедије у Рибникару, потом се појавио на студентским протестима, критиковао власт и због тога био суспендован са страначких функција. Касније је јавно изјавио да не жели да буде на изборној листи заједно са СНС-ом.
Унутар странке, дакле, постоји реална струја која тражи раскид. Питање је само да ли Ивица Дачић, који странком управља лично и централизовано, има вољу — или интерес — да тој струји попусти.
Зашто би иступање из владе могло бити једина опција опстанка?
Овде прелазим са новинарске констатације на личну анализу, коју читалац може да прихвати или одбаци.
Моје мишљење је да СПС стоји пред егзистенцијалним избором, и да самосталан излазак на изборе — без претходног иступања из владе — није довољан. Разлог је прост: бирачи нису наивни. Странка која је годинама седела у влади током свих скандала — Новог Сада, убистава, полицијске бруталности — не може да се дистанцира само тиме што ће на изборима имати своју засебну листу. То је козметичка промена, не суштинска. Многи чланови СПС који више не желе да буду на истој страни са СНС или неће изаћи на изборе или ће гласати против „своје“ странке знајући да ће после избора Дачић поново направити коалицију са СНС.
Суштинско дистанцирање захтева јасан гест: иступање из владе, по могућности праћено сменом Дачића, чије је биографско везивање за режим — укључујући и дуги период на челу МУП-а — превише велики терет за странку која жели да се представи као алтернатива.
Такав гест, чак и ако не сруши владу (СНС има 129 мандата, довољно за танку самосталну већину), носи политичку поруку која се не може лако игнорисати. У поларизованом окружењу, са бирачима који траже јасне стране, симболика понекад вреди више од аритметике.
Постоји и могућност коју не треба потцењивати: да такав гест изазове ефекат домина. Историја нас учи да системи власти у кризи могу да се урушавају брже него што бројеви сугеришу. Кад неко први крене ка излазу, они који су чекали добијају сигнал да је безбедно поћи за њим. Тај моменат не може да се испланира — али може да се иницира.
Шта ако СПС не уради ништа?
Ако СПС остане у влади, иде на заједничку или паралелну листу са СНС-ом, и настави да политички постоји у сенци напредњака — вероватни исход је поступно нестајање. Странка ће бити у сендвичу (нема „напредњака без сендвича, овако или онако): гласачи лојални режиму гласаће директно за СНС, а они окренути против Вучића неће гласати за странку коју доживљавају као његовог сателита.
То се раније дешавало у српској политици. Г17 плус, Нова Србија, странке које су имале реалну тежину и полако ишчезле јер нису успеле да дефинишу јасан идентитет у промењеним околностима.
Ружић је, у тренутку ретке политичке искрености, и сам признао да СПС можда неће преживети пад актуелне власти. То није реторичко упозорење — то је дијагноза.
Триванова изјава можда неће пронаћи пут до читалаца „Политике“. Али питање које поставља — може ли СПС да преживи ако настави овим путем — остаје. И одговор на то питање занима свакога ко прати српску политику, без обзира на то које новине чита.
У читању Данаса и Политике учствовали су и моји дигитални сарадници и саветници. Они су бољи у игрању бројевима али је мало боље познајем како српски медији раде. Овај чланак је производ те расправе.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net