Истога дана када сам објавио чланак под насловом “Ко говори у корист Јадра? – То није независна наука”, налетим на чланак дневном листу Политика под насловом “Европске силе не чекају „еколошке” дозволе са улице” аутора Владимира Вуковића. Морам да признам да је ово први пут да сам за њега чуо. Садржај његовог чланка ме је подсетио на нека давна времена. Пожелео сам да прочитам још неке радове истога аутора и да сазнам нешто више о њему. Показало се да господин Владимир Вуковић често пише текстове везане за литијум и пројекат “Јадар”. Та “истрага” ме је навела да напишем ово.
Владимир Вуковић у поменутом чланку наводи пример Француске и пројекту (EMILI – Exploitation de Mica Lithinifère par Imerys).
“Реч је о руднику литијума који Француску треба да постави на мапу кључних играча у производњи батерија за електрична возила.”
“За Париз, ово није само економско питање, већ питање суверенитета. Свака тона литијума ископана у департману Алије значи мању зависност од Кине и већу стабилност за француску ауто-индустрију.”
“И док Француска руши бирократске баријере како би што пре загребала тло у потрази за „белим златом”, Србија се налази у својеврсном стању парализе. Парадокс је уочљив сваком објективном посматрачу. Земља која располаже једним од најквалитетнијих налазишта литијума у Европи, једина је која свесно одбија да користи своје ресурсе.”
Морам да признам да нисам ништа знао о пројекту EMILI – Exploitation de Mica Lithinifère par Imerys. Као обично, позвао сам у помоћ моје “дигиталне сараднике”. Ево укратко шта смо “ископали”:
Шта знамо о пројекту EMILI и како то упоредити са пројектом Јадар?
Разлика између француског и српског модела је у томе ко је заправо власник ресурса и ко контролише профит.
Упоредна анализа власничке и инвестиционе структуре
| Главни инвеститор | Imerys (Француска мултинационална компанија) | Rio Tinto (Англо-аустралијска корпорација) |
|---|---|---|
| Учешће државе | Директни сувласник. Француска држава је преко Banque des Territoires купила мањински удео за 50 милиона €. | Нема власничког удела. Србија нема ни 1% власништва у компанији Rio Sava Exploration. |
| Финансирање | Држава улаже сопствени капитал како би утицала на одлуке и задржала профит унутар земље. | Србија улаже у инфраструктуру (путеви, пруге, гасовод) за туђу компанију, без поврата кроз профит. |
| Контрола профита | Профит се дели према власничком уделу; држава је директно заинтересована за успех и безбедност. | Сав профит одлази корпорацији, држави остаје само фиксна рудна рента (коју је лако изманипулисати кроз трошкове). |
| Статус пројекта | Проглашен за пројекат од “изузетног националног интереса” – држава је партнер. | Проглашен за пројекат од “посебне намене” – држава је само логистичка подршка приватној фирми. |
Мислим да је потребно направити паралелу између француског и српског модела.
1. Француски модел: Држава као газда у кући
У фебруару 2026. године, француска влада је званично ушла у власничку структуру пројекта Имерис.
- Зашто су то урадили? Француска не жели да зависи од добре воље приватне компаније. Уласком у капитал, држава добија место у управном одбору, право гласа и директну контролу над стратешким одлукама.
- Инвестиција: Француска држава је уложила новац да би постала сувласник. То је прави суверенизам – када држава ризикује сопствени новац да би контролисала стратешки ресурс.
2. Српски модел: Држава као „сервис“ странцима
У Србији је структура пројекта Јадар постављена потпуно другачије:
- 100% приватно власништво: Компанија Rio Sava Exploration је у потпуном власништву Rio Tinta. Србија нема никакву контролу над тиме коме ће се литијум продавати, по којој цени и где ће се прерађивати. По тренутном закону о рударству и геолошким истраживањима, држава може само наплаћивати рудну ренту и нема право да одређује услове продаје или учествује у власништву, осим ако се уговор не renegotiра. Могуће су промене кроз измену закона или нове уговоре, али такви поступци су политички и правно захтевни, што значи да без озбиљне политичке воље није реално очекивати значајну промену степена државне контроле.
- Скривене субвенције: Уместо да купује удео у пројекту (као Француска), Србија додељује стотине милиона евра субвенција партнерским фирмама Rio Tinta (попут InoBat-a) за фабрике батерија. Ми заправо плаћамо странцима да дођу и узму наш литијум.
Економски апсурд: Субвенционисање сопствене колонизације
Гласноговорници пројекта често машу „милијардама” и „ланцима вредности”. Наводе се пројектовани приходи од неколико милијарди евра кроз наредних деценију и обећавају се велике инвестиције, али конкретни подаци откривају другачију слику. Наиме, према анализи економиста Универзитета у Београду и подацима из Нацрта уговора о рударској ренти, предвиђена добит за државни буџет износи свега 17,4 милиона евра годишње од рудне ренте. Са друге стране, у јавним финансијским плановима Владе Србије за 2024. и 2025. годину, планирано је издвајање чак 419 милиона евра из буџета само за субвенције пратећим фабрикама батерија које су везане за пројекат. Међутим, поглед на цифре које износе стручњаци рударске економије открива поражавајућу математику.
- Лажна цена ренте: Рудна рента од 5% је, према професору Божи Драшковићу, „лажна цена” карактеристична за неразвијене и колонијалне државе. Приход од свега 17,4 милиона евра годишње за државу значи да ће сваки грађанин Србије добити мање од 3 евра годишње за трајни губитак националног ресурса.
- Ми плаћамо њима: Док се хвали „развој”, Србија из буџета даје невероватних 419 милиона евра субвенција компанијама попут InoBat-a (у којој удео има управо Rio Tinto) за производњу батерија. Ми, грађани, заправо плаћамо стотине милиона евра да би неко други профитирао на нашем литијуму, док држава паралелно гради комплетну инфраструктуру (путеве, водовод, пруге) искључиво за потребе рудника.
Пољопривреда или Рудник: Трајно уништење плодне земље
Наратив о „највишим еколошким стандардима” којим новинари пропагандисти умирују јавност пада на тесту стручне анализе. Монографија водећих српских научника јасно упозорава:
- Загађење изнад „зелене агенде”: Пројекат који се рекламира као „зелен” користио би хиљаде тона концентроване сумпорне киселине дневно. Ризик од загађења подземних вода Јадра и Мачве није само локални, то је директна претња највећим резервоарима пијаће воде у земљи. О томе сведоче и независне српске стручне анализе, попут Студије Института за хемију, технологију и металургију Универзитета у Београду, која указује да постоји значајан ризик од загађења воде и земљишта услијед неадекватног управљања отпадним продуктима и интензивном експлоатацијом.
- Такође, извештаји Друштва за заштиту и проучавање птица Србије упозоравају да би планиране активности угрожавале локалне екосистеме и пољопривреду у широј околини Јадра. Искуства са сличним рудницима литијума широм света додатно појачавају ову забринутост. У Боливији и Аргентини, локалне заједнице су годинама трпеле осиромашење водених ресурса због употребе огромних количина воде и хемикалија у процесу екстракције, док су у Португалији забележена загађења земљишта и воде у окружењима литијумских копова. Ови примери показују да обећања о ‘зеленој’ технологији често остају празна пред чињеницом да рударство литијума носи озбиљне и дугорочне еколошке последице.
- Удар на сељака: Јадар је један од најплоднијих делова Србије. Претварање хиљада хектара обрадиве земље у рударску депонију није „напредак”, већ трајна ликвидација пољопривреде као стратешке гране суверенитета. Када рудник за 30 година оде, остаће пустиња, а не економски гигант.
Институционална издаја и улога медија
Највећи пораз Србије није сам Rio Tinto, већ чињеница да институције које би требало да штите интересе грађана – Влада и Скупштина – делују као логистички центар стране корпорације.
У таквом систему, новинарство које не поставља питања о ренти, субвенцијама и загађењу, већ пројекат маскира у „геополитичку шансу”, престаје да буде новинарство и постаје чисто средство контроле штете. Сретењски орден додељен за ову врсту деловања није признање истини, већ награда за успешно креирање илузије.
Србија се не воли тако што се њена утроба продаје за ситно, док се народ задужује за инфраструктуру која служи странцима. Прави суверенитет је заштита воде, земље и ваздуха. Све остало је само добро упакована колонијална прича у којој су главне улоге подељене политичарима који потписују штетне уговоре и медијским радницима који нас убеђују да је то за наше добро.
Закључак: Шта смо заправо одликовали?
Док се у свечаним салама деле признања попут Сретењског ордена за „разоткривање истина”, истина о пројекту „Јадар” остаје заробљена између два паралелна универзума. У једном, који граде новинари попут Владимира Вуковића, Србија је геополитички див на прагу литијумског васкрснућа. У другом, стварном универзуму, Србија је земља која сопственим новцем субвенционише сопствено уништење.
Званично образложење за доделу Сретењског ордена Владимиру Вуковићу наводи да се признање уручује за „нарочите заслуге у заштити националних интереса кроз истраживачко новинарство и посвећеност афирмацији државног суверенитета”.
Међутим, док држава слави ову „афирмацију суверенитета”, економски параметри указују на његову потпуну предају. Како „национални интерес” може бити пројекат који држави доноси мизерних 17 милиона евра годишње, док истовремено из буџета извлачи 419 милиона евра за субвенције страним партнерима?
Како „суверенитет” може бити одлука да се хиљаде хектара најплодније српске земље трајно изложи сумпорној киселини? Уместо оваквог модела, постоје алтернативе које вреди размотрити: одржива пољопривреда и производња хране са додатном вредношћу, развој еко-туризма заснованог на природним ресурсима Јадра, као и улагање у обновљиве изворе енергије или подршку малим и средњим предузећима у региону.
Ове стратегије могу доносити стабилан приход и нова радна места, без трајног уништавања земље и воде. Србија има потенцијал да развија економију која чува, а не продаје своје највеће ресурсе.
Ако је критеријум за државно одликовање способност да се економски апсурд и еколошки ризик маскирају у национални тријумф, онда је орден отишао у праве руке. Али за грађане Србије, који ће на крају платити рачун ове илузије, ово није питање новинарства – већ питање опстанка који се не може купити никаквим ордењем. Србија се не воли тако што се њена утроба продаје за ситно, већ тако што се чувају њени људи, њена вода и њено право да не буде ничија рудна депонија.
Анализа припремљена у сарадњи са Gemini АI моделом компаније Google. “Копање” по подацима је импресивно обавио NotebookLM компаније Google.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net