Када говоримо о пројекту Јадар, треба поставити питање шта је српска наука и да ли је независна. Озбиљни универзитети у Србији су у државном власништву. По некој сељачкој (здраворазумској) логици, ти универзитети би требало да штите интересе државе. Интереси државе (по тој истој логици) су у ствари интереси народа. Шта мислите, да ли је то тако?
Мрежа стручњака, уговорна повезаност и структурни сукоби интереса у дебати о литију у Србији
Када се у Србији води јавна расправа о пројекту „Јадар”, она се углавном приказује као сукоб двеју равноправних страна: с једне стране стоје „еколошки активисти и алармисти”, а с друге „струка и наука”. Ова подела није само неформална — она је у основи нетачна.
Иза научног ауторитета којим се брани пројекат стоје конкретна имена, конкретни уговори и конкретни своте новца. Неке од најгласнијих стручних подршки пројекта „Јадар” долазе од научника и институција које су финансиране од стране компаније Рио Сава Експлоратион — српске подружнице Рио Тинта — у периоду када су те институције требало да врше независну научну процену пројекта. Ово није оптужба. Ово је чињеница, документована подацима Управе за трезор Републике Србије и јавним изјавама самих актера.
Овај текст именује те људе, описује њихове улоге и поставља питање које српска јавност има право да постави: када професор универзитета брани рударски пројекат у медијима, а исти тај професор годинама прима уговорна плаћања од компаније која развија тај пројекат — може ли се његова изјава сматрати независним научним мишљењем?
Како је Рио Тинто ушао у Србију кроз академска врата?
Прича о мрежи стручњака не почиње 2024. године, када су се професори посвађали у телевизијским студијима. Почиње деведесетих година прошлог века, на ходницима Рударско-геолошког факултета у Београду.
Рио Тинто је за Србију чуо управо захваљујући српским научницима. Стручњаци ове мултинационалне компаније били су инспирисаним научним радовима професорке Јелене Обрадовић са Рударско-геолошког факултета, која је проучавала лежишта борних минерала у неогеним базама бивше Југославије. На њен савет, Рио Тинто је у пролеће 1998. године први пут посетио басен Јадра и ставио га на листу приоритета за даља истраживања.
Тада је, као млади асистент на истом факултету, почео каријера Ненада Грубина — човека који постаје централна фигура у историји јадарита.
Грубин је био део истраживачког тима професорке Обрадовић када је Рио Тинто још увек био само заинтересовани страни гост. Већ 1999. одлази у Канаду и почиње хонорарно да ради за Рио Тинто као “уговорни геолог”. Када Рио Тинто 2001. године региструје своју српску филијалу Рио Сава Екплоратион — једна од првих страних компанија која долази у Србију после пада Милошевића — директор постаје управо Ненад Грубин, који тада дефинитивно напушта академску каријеру.
Три године касније, 2004. године, Грубин је као део Рио Тинтовог тима — заједно са колегама Владисавом Ерићем, Владимиром Стојановићем (који је преминуо) и Британцем Робертом Келијем — званично открио јадарит. Нови минерал назван је по реци поред које је пронађен.
Дакле, исти човек који је као државни асистент учествовао у академским истраживањима минералних потенцијала Србије, постао је директор компаније која је те исте потенцијале претворила у комерцијални пројекат вредан милијарде долара. Линија између јавне науке и приватног капитала била је, од самог почетка, изузетно танка.
Професори који су радили за Рио Тинто — и потом бранили пројекат у јавности
Случај тројице београдских професора који су у августу 2024. године, заједно са главним научником Рио Тинта Најџелом Стјуардом, упутили допис часописа Сциентифиц Репортс захтевајући повлачење научног рада научне саветнице Драгане Ђорђевић — представља најјаснији и најдокументованији пример онога што теорићари науке називају „сукобом интереса у експертима“.
Проф. др Александар Јововић — Машински факултет, Универзитет у Београду
Јововић је био руководилац израде студија о процени утицаја постројења за прераду руде и депоније индустријског отпада на животну средину — две од најкритичнијих компоненти пројекта „Јадар” из перспективе еколошког ризика. Ове студије нису биле академски радови објављени у научним часописима подложни независној рецензији — биле су то плаћене консултантске услуге које је Јововић пружао компанији Рио Сава Екплоратион.
др Никола Лилић — Рударско-геолошки факултет Универзитета у Београду
Лилић је био руководилац израде студија о процени утицаја подземног рудника на животну средину. На Рударско-геолошком факултету руководи Катедром за заштиту на раду и заштиту животне средине — управо она област која би, у идеалној ситуацији, требало да пружа независну стручну процену пројекта.
др Александар Цвјетић — Рударско-геолошки факултет, декан
Цвјетић није само учествовао у изради ЕИА студија за подземни рудник, већ је и декан Рударско-геолошког факултета — институција која, према подацима Управе за трезор, стоји на врху листе прималаца консултантских уплата компаније Рио Сава.
У јавним телевизијским дебатама, Цвјетић је један од најгласнијих заговорника пројекта. Његова изјава — „Наша рударска струка нажалост мора да копа тамо где има“ — цитира се као стручни аргумент за неминовност изградње рудника, без напомене о финансијској вези између говорника и компаније.
„Независни стручњаци” који нису независни: проблем који је јавно именован
Ову тачку није покренуо новинар или активиста — покренула је сама научница из научне дебате.
У емисији „Утисак недеље“ на ТВ Нова, у октобру 2024. године, научна саветница др Драгана Ђорђевић директно је рекла суговорницима Цвјетићу и Мијантовићу: „Општи проблем овде је што Зоран (Стевановић) и ја говоримо као независни стручњаци, а остала двојица саговорника раде за компанију или у интересу компаније.“
Цвјетић и Мијатовић су то демантовали. Али питање је остало без коначног одговора — јер модератори емисије, по правилу, нису имали податке о уговорним везама учесника.
Ово није безначајан процедурални пропуст. У демократским друштвима са развијеним стандардима научне комуникације, сваки научни стручњак који јавно заступа став о индустријском пројекту има обавезу да декларисано наведе сваки финансијски однос са компанијом о којој говори. У српској јавној сфери, овај стандард не постоји — нити га медији траже, нити га говорници нуде.
„Пратите новац“: подаци који су променили природу дебате
Најконкретнији увид у структуру финансијских зависности донело је истраживање удружења ПАКТ (Подрињски антикорупцијски тим), које је уврстило податке Управе за трезор о плаћањима компаније Рио Сава Екплоратион српским институцијама.
Налази се следећи:
- Рударско-геолошки факултет — 100,5 милиона динара од консултантских услуга према компанији Рио Сава, током осам година
- Машински факултет — 12,5 милиона динара
- Грађевински факултет — 10,2 милиона динара
- Градски завод за јавно здравље Београд — 13,2 милиона динара
Укупно, само ове четири институције примиле су близу 137 милиона динара — око 1,16 милиона евра — од Рио Саве, у периоду када је требало да делују као неутрални научни референти о пројекту који та компанија развија.
Ово је систем који сам себе финансира: Рио Тинто плаћа институције да израђују студије; те исте институције потом шаљу своје професоре у телевизијске студије да бране резултате тих студија као независно научно мишљење; јавност нема начин да разликује плаћену експертизу од независне науке.
Државна институција у улози заговорника: Геолошки завод Србије
Посебно место у овој мрежи заузима Предраг Мијатовић , заменик директора Геолошког завода Србије и генерални секретар Савеза инжењера рударства и геологије Србије.
Геолошки завод Србије је државна институција чија је примарна улога заштита и управљање минералним ресурсима у јавном интересу. У теорији, он би требало да буде неутрални јавни арбитар у дебатама о минералној експлоатацији. У пракси, Мијатовић је у телевизијским дебатама наступао као један од најдоследнијих заговорника пројекта „Јадар”, а након што је Европска комисија у јуну 2025. уврстила „Јадар” у стратешке пројекте под Актом о критичним сировинама (ЦРМА), јавно је изјавио да је то „додатни подстицај за Србију”.
Ово није само лични став. Геолошки завод је, према доступним подацима, био у контакту са кинеским Геолошким заводом (Д&РЦ ЦГС) и са Зијин групом — што га додатно позиционира унутар шире мреже рударских интереса, а не изван ње.
Академска борба за научну истину: случај који је променио све
У јулу 2024. године, у врхунском цитираном часопису Сциентифиц Репортс (део групе Натуре), објављен је рад групе српских научника под насловом „Утицај истраживачких активности потенцијалног рудника литијума на животну средину у западној Србији“. Ауторски тим предводио је научна саветница др Драгана Ђорђевић са Института за хемију, технологију и металургију (ИХТМ) Универзитета у Београду, а уз њу су били потписани Сања Сакан, проф. Ратко Ристић (проректор Универзитета у Београду, Шумарски факултет), проф. Богдан Шолаја , др Јован М. Тадић (хемичар на Лавренце Беркелеи Натионал Лаборатори у САД), Бранимир Гргур, Јелена Брезјановић и проф. Владимир Стевановић (Биолошки факултет).
Рад је закључио да су већ у фази истраживачког бушења детектоване повишене концентрације арсена, буре и литијума у водама низводно од истраживачких бушотина — што указује на еколошки утицај који превазилази предвиђену зону пројекта.
Реакција Рио Тинта била је брза и агресивна: у року од месеца дана, компанија је — заједно са тројицом београдских професора који су радили на њеним ЕИА студијама — захтевала повлачење рада из часописа. Уредништво Сциентифиц Репортса није прихватило тај захтев. Рад је остао објављен, уз мање техничке корекције.
Ова епизода је у сажетој форми приказала целу структуру дебате: научници који су финансирани од стране компаније јавно спадају научнике који нису — и то у име „научне прецизности“.
Др Јован Тадић, један од аутора рада, одговорио је да су оптужбе за недостатак ригорозности „неосноване” и да је рад прошао кроз две рунде рецензије. Додао је да тим није користио Рио Тинтове нацрте ЕИА студије као референтни оквир, јер ти документи садрже правне напомене да информације у њима „можда нису поуздане“.
Институционална тишина: САНУ и питање које је остало без одговора
У мају 2021. године Српска академија наука и уметности (САНУ) организовала је научни скуп под називом „Пројекат Јадар — Шта је познато?“. Скуп је био отворен за обе стране дебате и резултовао је зборником радова који укључује и критичке и афирмативне процене пројекта.
Годину дана касније, у мају 2022, САНУ је заузела јавни став против рударења литијума у Србији онако како је до тада било планирано. Ова одлука је донета од стране институција која окупља неке од најугледних научника у Србији — са именима и презименима, дакле са пуном научном одговорношћу.
Српска влада се огушила о тај став. Уместо тога, као стручну легитимацију за пројекат користила је ЕИА студије које су израдили плаћени консултанти.
Питање које никада није добило формални политички одговор гласи: зашто се власт у Србији ослањала на наручене студије консултантских кућа, а игнорисала независан став институције чија је једина сврха незаинтересовано научно мишљење?
Шири образац: одлив стручњака у приватном сектору
Оно што се дешава са стручњацима око пројекта „Јадар” није изоловани феномен — то је симптом системског колапса јавног финансирања науке у Србији.
Проф. Зоран Стевановић, пензионисани професор Рударско-геолошког факултета и некадашњи председник Геолошког друштва Србије, објаснио је овај образац за БИРН: „Када је држава престала да финансира геолошка истраживања, и велики број наших геолога је ту пронашао уточиште (у приватном сектору). Са собом су понели и своје знање, и одређене карте и податке.
Ово је тачно — и истовремено је срце проблема. Научници који су, током рада у државним институцијама, изградили стручност плаћену из јавних средстава, ту исту стручност пренели су у приватни сектор који је од ње профитирао. А када се та стручност потом користи да легитимизује пројекте у јавној сфери, гранична линија између јавне науке и плаћене експертизе нестаје.
БИРН је документовао да су бивши запослени Рио Тинта учествовали иу готово свим каснијим пројектима истраживања литијума у Србији који су се појавили након „Јадра” — што сугерише организовану мрежу, а не низ случајних сусрета.
Шта ова мрежа значи за квалитет јавне дебате?
Све наведено има конкретне последице за способност српске јавности да донесе информисану колективну одлуку о пројекту који ће, ако се реализује, трајно променити начин коришћења 2.000 хектара територије, токове реке Јадар и Дрине, и структуру привреде југозападне Србије за наредних 40 година.
Када је „стручно мишљење” у медијима системски филтриран кроз финансијске интересе, јавност не може да направи разлику између науке и маркетинга. Када професори који су израдили студије за Рио Тинто наступају као неутрални коментатори у телевизијским емисијама — без обавезне изјаве о сукобу интереса — манипулација се не мора ни планирати: она се дешава сама од себе, као последица структуре.
Ово није тврдња да научници који су радили за Рио Тинто аутоматски греше у својим закључцима. Могуће је да је подземни рудник изводљив уз минималне еколошке последице. Могуће је да су ЕИА студије методолошки исправне. Могуће је да професори који их бране заиста верују у оно што говоре.
Али све то остаје недоказиво — управо зато што не постоји механизам који би одвојио плаћену експертизу од независне науке, и управо зато што јавна дебата није структурирана да ту разлику чини видљивом.
Шта би независна научна дебата захтевала?
Свака озбиљна демократска држава која се суочава са оваквим дилемом има на располагању стандардне инструменте:
Обавезна декларација сукоба интереса. Сваки научник који јавно говори о пројекту мора да наведе све финансијске и уговорне односе са компанијама које имају интерес у том пројекту, у периоду од најмање пет година.
Независна државна студија. Влада би требало да ангажује стручњаке који немају никакву уговорну везу са Рио Тинтом нити са било којим другим рударским инвеститором — и да објави њихова имена и методологију пре него што студија буде завршена.
Јавни регистар консултантских уговора. Сва плаћања која Рио Сава Екплоратион врши српским институцијама и појединцима требало би да буду јавно доступна у реалном времену — не тек када их активисти пронађу у подацима Управе за трезор.
Институционални арбитар. САНУ, као независна научна институција, требало је да има формализовану улогу у процени оваквих пројеката — а њен став требало би да буде обавезан део законодавне процедуре, неопциони допринос који власт може да игнорише.
Ниједан од ових инструмената тренутно не постоји у српском правном оквиру за рударске пројекте.
Закључак: проблем није у научницима, већ у систему
Професори који су радили за Рио Тинто нису криминлаци. Научници који бране пројекат у медијима нису нужно у праву или у криву. Предраг Мијатовић није једини државни званичник који заступа позицију која се поклапа са корпоративним интересом.
Проблем је у томе што Србија нема функционалан систем који би обезбедио да се те разлике — између плаћене и независне експертизе, између институционалног интереса и научне истине — учине видљивим и доступним јавности.
Док тај систем не постоји, стручна дебата о пројекту „Јадар” није дебата између науке и емоција, нити између струке и незнања. Она је дебата између две групе стручњака — од којих један прима новац од компаније о којој говори, а друга не. И та разлика није мала. Она је суштинска.
Литијум у Јадру јесте ту. Питање није само да ли га копати — питање је и ко има право да као неутрални научни ауторитет каже да ли то треба да се деси, и под којим условима. Све док тај ауторитет није заиста неутралан, све док финансијска нит између академије и корпорације остаје видљива само онима који активно трагају за њом — одговор који добијемо неће бити научни одговор. Биће политички.
Текст је заснован на истраживачким документима, подацима Управе за трезор РС, извештајима БИРН-а, научним радовима објављеним у часопису Сциентифиц Репортс и јавним изјавама актера. Сви цитати и тврдње су проверени и доступни из наведених извора.
Моји стални “дигитални сарадници” овога пута се нису показали. Тематика се показала као “преосетљива” за неке од њих. То ме је приморало да анажујем додатне дигиталне снаге и да од све те папазјаније направим нешто што личи на чланак. Зашто ово наглашавам? Потребно је увек упозорити на пристрастност вештачке интелигенције. То није само политичка пристрастност. Ради се и о корпоративној пристрастности. У овом чланку се помиње компанија Рио Тинто. Ради се о једној од најмоћнијих компанија у свету. Неке платформе вештачке интелигенције (могуће и због страха од правних последица) су врло осетљиве на то питање.
Анализа је урађена уз помоћ Claude AI (Anthropic), на основу документованих јавних извора. Ово објављујем после консултације и упозорења које сам предочио Claude AI (Anthropic)
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net