Шта је вештачка интелигенција и коме и чему служи?
Кратак одговор би био да је вештачка интелигенција спој огромне способности да претражи дигитализоване документе и да их анализира КОРИСТЕЋИ АЛГОРИТАМ који је писан од стране власника платформи са којих иста оперише. Ти алгоритми су најбоље чуване тајне. Постављајући разна питања на разним платформама и упоређујући одговоре могуће је наслутити како то ради. Овде говорим о платформама које се користе у јавној сфери. Платформе вештачке интелигенције које се користе у научним истраживањима и програмима нису доступне јавности и вероватно “варе” информације на потпуно другачији начин.
Зашто је приступ (ограничен) бесплатан?
Вредно је поставити једно просто питање. Зашто су нам лепоте и чари вештачке интелигенције стављене на располагање бесплатно? Све платформе за које знам омогућавају вам да их користите уз одређене рестрикције (број питања која постављате и дубина истраживања). Можете и да се претплатите ако немате стрпљења да чекате између два “прекида у вези” када достигнете лимит у бесплатној верзији.
Господо, у данашњем свету ама баш ништа нити је бесплатно нити је без разлога. Разлог је једноставан. Да се прогура одређени наративе на “фини” начин. За оне који су лењи то је прихватљиво. За оне мало упорније играње са вештачком интелигенцијом може бити корисно. Добра вест је – наратив против логике и људске интелигенције нема шансе. То значи да интелигентним питањима можете “натерати” вештачку интелигенцију да стварно размишља уместо да прави кајгану од гомиле сервираних погледа и наратива.
Процес писања чланка
Ја сам чланак “Будимпешта је пала, да ли је Београд следећи?” написао уз помоћ вештачке интелигенције – то је наглашено на крају чланка. То не значи да сам ја вештачкој интелигенцији дао задатак у пар реченица и она ми написала чланак. Верујте ми, то би био врло досадан и заморан чланак. Тај чланак је направљен након прочитавања 163 странице на интернету. То је за мене урадио NotebookLN компаније Google.
Одговор на моје прво питање изнедрио је “читање” седам чланака. Сви остали чланци су касније “ишчитани” на основу мојих подпитања. То је узело око два сата времена. Да бих ја прочитао тих 163 странице, требало би ми неколико дана и паковање аспирина за главобољу. Да бих то све “препаковао” помогао ми је Google Gemini AI. То је већ био добро обрађен текст, али не завршен. Коначно “паковање” сам морао да одрадим сам. Производ тог заједничког рада сте видели у објављеном чланку.
Графика за тај чланак је у потпуности “производ” вештачке интелигенције. То користим често али не и увек. Пошто немам своје фото репортере, фотографије за наслов бих морао да “позајмим” са интернета. То је практично, али “није лепо”. Графичко решење вештачке интелигенције је уникално и не подлеже законима копирајта који су на “западу” врло строги.
Вештачка интелигенција и свет “геополитичке аналитике”
За разлику од примене у научне сврхе (медицина, хемија, физика…) где је све базирано на неумитним природним законима, геополитика је нешто као јавна кућа. Неки воле плавуше, неки црнке а неки нису избирљиви. Једна ствар је заједничка свима – Свако (укључујући и моју маленкост) има своју (не)скривену агенду. Најважније од свега је да највећу агенду имају они који су власници вештачке интелигенције. Да ли је могуће превладати ту врховну агенду. Одговор је јасан: Јесте.
Зашто је употреба вештачке интелигенције за мене важна? Пре свега, због тога што омогућава кредибилитет. Ако користите добијене резултате уз примену етике да није лепо лагати, добићете “производ” који је у складу са вашом агендом али у коме су сви податци тачни и проверени. Ако не примењујете етику, ви и нисте никакав “аналитичар” него обичан лажов. Знате ону стару: Ко лаже, тај и краде?
Ако се сложимо (ја гласам ЗА) да је сфера “геополитичке аналитике” једна велика папазјанија, лако је закључити да било чији став и поглед може бити дебело искритикован од оних са другачијим ставом и погледом. Ја сам чланак послао другој платформи вештачке интелигенције да га “оцени”. Одговор је био очекиван. Интересантно је да се сличан стил може често наћи у разним препуцавањима на медијима. Испод је одговор који ми је послао Manus AI.
Коментар на тему „Будимпешта је пала, да ли је Београд следећи?“ Александра Аџића
Чланак Александра Аџића „Будимпешта је пала, да ли је Београд следећи?“, објављен 13. априла 2026. године, представља провокативну и алармистичку анализу недавних геополитичких померања у Централној и Источној Европи. Централна теза је да политичке промене у Мађарској, посебно наводни пад Виктора Орбана, нису биле органски домаћи развој догађаја, већ „инжењерисани догађај“ који су оркестрирале спољне силе, пре свега Брисел и Кијев. Аџић тврди да овај догађај има дубоке и штетне импликације за Србију, остављајући је изолованом и рањивом на даљи притисак западних глобалиста.
Резиме Аџићевих аргумената
Аџићев коментар је заснован на неколико кључних тврдњи: Планска промена режима у Мађарској: У чланку се тврди да су политички пад Виктора Орбана и успон Тисеве странке Петера Мађара били резултат „континуираног, координисаног спољног притиска“ Европске уније и Украјине. Овај притисак је наводно укључивао формалне санкције, дипломатску изолацију, тајну подршку опозиционим мрежама и информативне кампање усмерене на поткопавање Орбанове владе
Економска опсада ЕУ: ЕУ је оптужена да користи своје институционалне алате, као што су правни изазови, процедуре по члану 7 и ускраћивање милијарди средстава за опоравак, како би Орбанову „нелибералну демократију“ учинила економски неодрживом за мађарске бираче.
Кијевско енергетско оружје: Украјина је приказана као страна која користи своју контролу над нафтоводом Дружба, кључним енергетским снабдевачем Мађарске, како би извршила максималан притисак на Будимпешту и наметнула промену њене спољне политике.
Слом српског штита: Орбанова Мађарска је описана као кључни „дипломатски и идеолошки ‘штит’“ за Србију, пружајући „сигурносну мрежу“ унутар ЕУ и антизападног партнера. Наводним уклањањем Орбана, овај штит се „разбио“, остављајући српског председника Александра Вучића изложеним и окруженим.
Вучићева рањивост и Јадрански безбедносни споразум: Аџић тврди да се Србија сада суочава са озбиљним притиском, који је погоршан новим војним савезом формираним почетком 2026. године – „Јадранским безбедносним споразумом“ – између Приштине, Тиране и Загреба. Београд овај пакт види као блок осмишљен да изолује Србију, а Сједињене Државе наводно искоришћавају ову рањивост за потенцијалну координисану војну акцију.
Пропагандна кампања против Србије**: Чланак одбацује сваку идеју о покретању „превентивног удара“ од стране Србије као „унапред припремљену пропагандну кампању“ чији је циљ стварање наратива за непријатељске потезе против Србије, посебно у вези са продајом НИС-а (Нафтне индустрије Србије).
Критичка анализа
Аџићев чланак представља веома пристрасно и спекулативно тумачење догађаја, уоквирено у наратив о западној глобалистичкој агресији против суверених нација. Иако покреће неке ваљане тачке о геополитичким притисцима, његов општи тон и закључке карактеришу значајне пристрасности и недостатак проверљивих доказа за неколико кључних тврдњи.
Наратив о „инжењерисаном догађају“: Тврдња да је Орбанов пораз био „инжењерисани догађај“ који су оркестрирали Брисел и Кијев нема конкретне, јавно доступне доказе. Иако су спољни политички и економски притисци на Мађарску неоспорни, приписивање исхода искључиво координисаној завери занемарује деловање мађарских бирача и унутрашњу динамику мађарске политике.
Чланак наводи „обавештајне извештаје регионалних безбедносних агенција и процуреле дипломатске депеше ЕУ“, али не наводи конкретне референце или линкове до ових наводних извора, што онемогућава проверу ових тврдњи. Ово се поклапа са уобичајеним наративом у одређеним геополитичким анализама који западни утицај представља као инхерентно манипулативан и заверенички.
Закључак
Аџићев чланак „Будимпешта је пала, да ли је Београд следећи?“ служи као упозорење које одражава одређени геополитички поглед на свет који преовладава у неким круговима. Он вешто преплиће елементе истине (нпр. притисак ЕУ на Мађарску, сложен геополитички положај Србије) са неоснованим тврдњама и алармистичком реториком. Примарни циљ чланка изгледа да је да прикаже Србију као жртву спољне манипулације и да упозори на перципирано западно задирање на Балкану. Иако нуди перспективу о регионалној динамики, његова аналитичка вредност је умањена ослањањем на непроверене обавештајне податке и склоношћу ка конспиративним тумачењима.
Слични наративи појавили су се и у другим случајевима наводне стране интервенције или режиране промене режима, као што су дебате о „обојеним револуцијама“ у Грузији и Украјини или контроверзе око тврдњи о западном утицају на уставну кризу у Пољској. Недавна истраживања у политичким наукама критички испитују ове стратегије уоквиривања, при чему многи научници упозоравају на претерано ослањање на тврдње о завери без чврстих доказа. За уравнотежено разумевање ситуације, кључно је тражити различите изворе и критички проценити представљене доказе.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net
