Питање финансијске суверености је од кључног значаја за сваку државу, а посебно за мале економије попут Србије. Када је реч о банкарском сектору, често се поставља питање колико је домаће власништво присутно и како то утиче на развој земље. Овај чланак анализира структуру власништва у банкарском сектору Србије, последице доминације страног капитала и потребу за развојним банкарством.
Ко држи новац, држи и моћ
У савременом свету, контрола над финансијским токовима представља основу економске моћи. Ако су банке у страним рукама, онда је и кредитна политика — ко добија новац, под којим условима, за шта — често ван домаће контроле. Према подацима Америчке агенције за међународну трговину (ITA), у Србији тренутно послује 20 комерцијалних банака, од којих је већина у власништву страних финансијских група [1].
Након реформи спроведених после глобалне финансијске кризе (2008–2014), Србија је применила стратегију смањења државног удела у банкама. Број банака са директним државним власништвом смањен је са шест на две, а њихов удео у укупној активи банкарског система пао је са 15% на 6%.
Данас су у Србији само две банке у већинском државном власништву:
- Поштанска штедионица (Банка Поштанска Штедионица): Након спроведених реформи, ова банка је трансформисана у стабилну, профитабилну институцију фокусирану на становништво и мала и средња предузећа.
- Фонд за развој: Ово није комерцијална банка, већ развојна институција чија је улога подршка развоју привреде.
Ако говоримо о приватном домаћем капиталу, готово да нема већих банака у домаћим рукама. Банкарски сектор је, дакле, у доминацији страног капитала.
Утицај страног капитала на развој Србије
Оваква структура власништва има вишеструке последице, како позитивне, тако и негативне.
Предности (како их виде званична политика и Светска банка)
- Стабилност и ликвидност: Након 2000. године, страни капитал је донео стабилност у систем који је био нефункционалан и неликвидан. Данас је банкарски сектор високо капитализован и профитабилан [2].
- Боље управљање: Банке са страним власништвом често имају ригорозније системе управљања ризиком, што доноси бољи квалитет кредитног портфолија.
- Приступ међународном тржишту: Кроз страно власништво, српске фирме лакше долазе до међународних линија финансирања.
Недостаци — где настаје проблем развоја
- Кредити иду тамо где је профит, не тамо где је развој: Стране банке не виде своју мисију у развоју Србије. Њихов циљ је профит. Зато се кредити углавном одобравају за потрошњу (готовински кредити, стамбени) и за велике стране инвеститоре, док мала и средња предузећа (окосница сваке домаће привреде) често остају без адекватног финансирања. Светска банка наводи да у Србији постоји „неадекватан приступ финансирању за мала и средња предузећа“ [3].
- Кредитирање пољопривреде је посебно проблем: Пољопривреда, као стратешка грана и носилац „националног ДНК“, често не испуњава строге критеријуме страних банака, па остаје недофинансирана.
- Приватизација добити, социјализација губитака: У кризним временима, стране банке често затежу ремен, повлаче линије кредитирања или напуштају тржиште, остављајући државу да санира последице. Њихов примарни циљ није стабилност српске привреде, већ стабилност матичне компаније у Атини, Бечу или Милану.
- Секторска усмереност: Новац се лакше добија за велике инфраструктурне пројекте где постоји међународна гаранција (Европска инвестициона банка, Савет Европе), али је тешко добити новац за покретање домаће радионице или проширење породичног газдинства.
Србија без развојног банкарства
Да ли Србија има развојну банку? Тренутно не. Постоје снажне политичке струје које годинама траже оснивање јавне Развојне банке Србије. Њихова идеја је да се Фонд за развој, АОФИ и део Поштанске штедионице споје у једну институцију која би:
- Фаворизовала домаће привреднике и домаћи капитал, а не стране инвеститоре;
- Омогућила повољне изворе финансирања за стратешке гране (пољопривреда, прехрамбена и одбрамбена индустрија);
- Вратила кредитну независност Србији.
Светска банка је подржала смањење државног удела у банкама после кризе, али је истовремено указала да Развојне финансијске институције могу да реше тржишне слабости (market failures) — управо оне због којих мала и средња предузећа и пољопривредници немају приступ кредитима [4].
Данас, банкарски сектор у Србији није осмишљен да развија Србију. Осмишљен је да генерише профит за стране акционаре. Када привреда нема своју Развојну банку, она постаје талац страних кредитних комитета. Они одлучују ко ће добити новац и по којој цени. Ако та одлука не зависи од националних интереса, већ од краткорочне рачунице, онда се:
- Пољопривреда не механизује.
- Мали предузетници не могу да расту.
- Држава остаје зависна од међународних зајмова (ЕИБ, ММФ) који долазе са политичким условима.
Оснивање Развојне банке Србије — снажне, стручне и одвојене од дневне политике — било би акт економске суверености. То би био први корак ка томе да домаћа привреда расте на домаћим, а не само на страним кредитима.
Ако не можете да отворите радњу, купите трактор или проширите погон без питања банке у Љубљани или Бечу, онда ви нисте економски суверени.
Напомена
Овај чланак је написан уз помоћ вештачке интелигенције. Помоћник у овом случају је DeepSeek АИ. Коначну форму је предложио Мanus АИ.
О овом питању питао сам и свој Савет АИ (Грок, Џемини, Клод и Алиса). Њихове потпуне, неуређене одговоре можете прочитати у посебном чланку: “Савет АИ: Да ли је Србија финансијска колонија?”
Извори:
[1] U.S. International Trade Administration – Serbia: Banking System (Приступљено 27. марта 2026.) [2] World Bank – Serbia: Financial Sector Assessment Program (Приступљено 27. марта 2026.) [3] World Bank – Serbia: Bank Lending to Small and Medium Enterprises (Приступљено 27. марта 2026.) [4] World Bank – Development Finance Institutions (Приступљено 27. марта 2026.)
