Село није крај путса. То је будућност Србије. Жељана и Теодор су радом показали да село није крај пута, већ почетак за оне који знају да раде и желе да остану.
Аутор: ESPRESSO
У време када село губи младост, а сточарство се често посматра као посао без перспективе, у селу Врачев Гај код Беле Цркве расте прича која разбија те предрасуде. Теодор Дмитровић има 18 година, његова сестра Жељана је две године млађа, и заједно воде једну од највећих породичних фарми оваца у Банату.
Данас се у домаћинству ове вредне и часне породице узгаја више од 500 оваца и јагњади. Фарма, која је скромно почела пре двадесет година, са око 250 грла, данас је стабилан и организован систем у коме најважнији део посла обављају најмлађи чланови породице.
Теодор и Жељана су студенти, али и домаћини. Школа и фарма се за њих не искључују, и уз добру организацију успевају све да постигну.
Устајемо око 7:30, спремамо се за школу како бисмо завршили раније и што пре дошли кући. Овде смо одмах после школе. Посла увек има, и не бежимо ни од најтежих. Већ сам одлучила да је ово мој избор и остајем овде на селу. Наши пријатељи нас подржавају, јер се овде скоро сви на неки начин баве пољопривредом, није као у великим градовима.
Теодор
Његова сестра додаје да им посао није тежак јер је део свакодневице.
Читаво наше друштво скоро да ради. Сви имају стоку, њиве и плуг. Људи овде су вредни. Идемо у школу рано ујутру, а чим се часови заврше, идемо кући и настављамо да радимо на фарми. Све послове смо научили као деца. Наравно, има времена за дружење и изласке.
Жељана
Сваког дана стадо се рано ујутру изводи на пашу. Посао је прецизно организован, без импровизације. Млади брат и сестра управљају механизацијом, припремају храну, балирају сено и брину о сваком грлу стоке.
“Нема машине коју нису савладали. Када су вредни и када желе, онда све иде лакше. Лепо је радити са својом децом”, наглашава њихов отац Жељко, који са супругом Санелом сада може да се ослони на децу као равноправне домаћине.
Субвенција је 10.000 динара по овци, а 3.000 динара по јагњету када иде у кланицу. Све мора да има папире и све је уредно“, објашњава Теодор.
Јагњад се продају када достигну тежину од 35 до 40 килограма. Период јагњења захтева додатни напор, често ноћни рад.
“Имамо камере у штали. Када видимо овцу како се рађа, одмах долазимо да проверимо да ли је све у реду и помогнемо ако је потребно”, каже Жељана.
Деда Јовица такође игра важну улогу у породици Дмитровић, који са поносом говори о својим унуцима.
“Вредни су, знају све да ураде. Иду у школу, раде по кући, чувају стоку, ништа им није тешко”, каже деда.
Родитељи признају да данас полако предају посао млађима.
“Теодор је већ ушао у посао, ја полако одлазим у пензију. Они косе, балирају, возе, раде све. Сами обезбеђују 80 до 90 одсто хране за стоку”, каже поносни отац Жељко.
За Санелу највећа вредност није број грла, већ оно што су деца постала.
“Не стиде се да уђу у шталу, да јагње овце, да истерају стадо на пашу. То је поштен посао. За нас су деца на која треба бити поносан”, каже она.
У Врачевом Гају, у равници јужног Баната, Теодор и Жељана Дмитровић већ носе терет живота који многи њихови вршњаци тек почињу да схватају. Својим радом су показали да село није крај пута, већ почетак за оне који знају да раде и желе да остану.
