Војислав Коштуница с правом предвиђа да постојање Србије у ЕУ не би било путовање слободне воље, већ изражава страх да би се српска политичка елита „без оклевања препустила западној реци да је носи где год јој је воља“.
Аутор: Игор Ивановић за Нови Стандард
Термин „српско становиште“ као програмско-политичку идентификацију сковао је Милош Црњански још 1935. године у часопису Идеје, уморан од напада и „с лева и с десна“, и уморан од југословенске инфекције која је захватила српски ум. Није случајно што је Војислав Коштуница употребио ову идентификацију у наслову своје књиге, додајући термин демократски (српско и демократско становиште).
И Црњански и Коштуница били су заговорници политике са српске – а не југословенске – позиције и обојица су имали „осећај дубоке дужности“ према Србима – како је то формулисао Коштуничин омиљени правни писац и филозоф Слободан Јовановић. Читава стваралачка и политичка каријера Дорћољца Коштунице није се заснивала само на доказивању да је спој националног (српског) и демократског могућ, већ да је органски неопходан.
Коштуница је књигу припремио и објавио управо у складу са својим карактером: темељно, тихо и ненаметљиво. Без помпе, без рекламе и без спектакла. И изабрао је, у складу са својим уверењима, да издавач буде из Републике Српске. Можда би некоме било логичније да Коштуница, као представник београдске грађанске културе, објави његову књигу код једног од престижних престоничких издавача, али не и за Војислава Коштуницу.
Уместо Београда, изабрао је другу, жилавију и блиставију престоницу српског духа као место рођења своје књиге „Српски и демократски став“: изабрао је Бањалуку и угледног издавача, „Центар за српске студије“. У овој књизи, Коштуница, говорећи о тихом и јавно избегаваном преносу посмртних остатака Слободана Јовановића из Лондона у Београд као његовој „другој сахрани“, написао је:
„Као да је тог каснојесењег дана било сачувано нешто од гротескне и застрашујуће атмосфере суђења у летњој сали пешадијске академије у Топчидеру 15. јула 1946. године, када је изречена пресуда против Јовановића, или је насилно наметнути заборав над његовим именом још увек имао дејство.“
Коштуница није имао тако трагичну судбину као Слободан Јовановић, али његов избор Бањалуке као епицентра „српског и демократског гледишта“ изазива одређене асоцијације код читаоца. Као да је добровољни избор престонице на Врбасу показатељ како је престоница на ушћу Саве у Дунав сачувала нешто од гротескне и вазалне атмосфере „жуте“ Србије. И као да је на историјској сцени застрашујућа епоха пресуда и забрана замењена подмуклијом епохом отказивања и спиновања. Војислав Коштуница је на својој кожи осетио опекотине оба времена.
Темељна поставка
Од када је Војислав Коштуница постао познат јавности као млади доцент на „Правном факултету у Београду“ који је устао против Устава из 1974. године у знак подршке свом осуђеном професору Михаилу Ђурићу – па све до његовог практичног повлачења из јавности пре неколико година – стиче се утисак да је Коштуница, ходајући дорћолском калдрмом целог живота, следио стазе својих уверења.
У целом овом свету који је рођен на београдској падини која се кривуда низ велику раскрсницу ка „плавом Дунаву“, растао је колективни осећај значаја и припадности, који је прожимао многе генерације које су одрасле у троуглу између Саборне цркве, капеле Свете Петке на Калемегдану и Храма Светог Александра Невског у Душановој улици.
Често их је кроз живот пратила изненадна и јединствена дорћолска туга која је изгледала као весник обилних, плавих киша; и која је изгледала као да се прелама кроз потоке који су се сливали са мокрих, прашњавих тротоара око Бајлони пијаце. Било је нешто судбински блиско и уједињено у свим Дорћолцима, без обзира на то ко су били или шта су радили. Потврду реченог пружају нам, између многих других, судбине академика-књижевнице Светлане Велмар Јанковић, писца-новинарa Богдана Тирнанића, певача-уличног извођача Џеја Рамадановског, кошаркаша-насилника Моке Славнића, политичара-патриоте Воје Коштунице…
На самом почетку деведесетих, Коштуничин идеолошки и партијски савезник Бора Пекић је чувено узвикнуо: „Нација и демократија, а не нација или демократија!“ Ово органско јединство као формулу за опстанак српског народа, касније ће академик Милорад Екмечић дефинисати следећим речима: „Док год тиња последња светлост српске демократске државе на Балкану, наши непријатељи се неће смирити деценијама, вековима.“
Војислав Коштуница ће у својој књизи, писаним речима, остати на овој тачки:
„То значи да, ако је циљ опстанак независне и слободне Србије, онда ће демократија бити пут, средство за постизање тог циља. Стога је демократија у националном интересу Србије, као што одсуство демократије, јавних и медијских слобода, поделе власти и владавине права поткопава и озбиљно угрожава националне интересе и отежава, као што је то данас случај, отпор било каквим отвореним и бруталним нападима Запада на суверенитет и територијални интегритет Србије.“
У остатку текста, Коштуница ће сублимирати ствари: „… ауторитарни начин владавине заправо иде на руку западној, америчкој политици, омогућавајући јој да персонализује свој притисак, да га фокусира на једну особу као носиоца власти у Србији данас.“
Стога је, према Коштуници, демократија увек институционална и никада лична. У поговору књиге, уредник Душко Певуља закључује, позивајући се на ове Коштуничине тврдње, овако: „Унутрашња демократија је штит, посебно за мале земље, јер, у демократски уређеном поретку, притисци се не могу персонализовати, већ институције одлучују о наређењима и уценама.“
