Успон Азије није нешто ново. То је обнова природног поретка света. Овај графикон је и даље мањкав на начин који у великој мери иде у корист Запада, јер сеже све до 1700. године и као такав не приказује колико је невероватно дуг заправо био период кинеске и индијске светске економске доминације.
Аутор: Адам Јонкерс
Али ипак показује неколико кључних аспеката. Кина је била доминантна економска светска сила током већег дела забележене људске историје, све до дубоко у 19. веку. Једини конкурент који је икада постојао била је Индија, на пример под могулским владарима. Ниједна друга нација се никада није ни приближила Кини и Индији у њиховом зениту до пре мање од 150 година.
Једини начин на који је Запад могао да покори обе источне силе био је прекомерним насиљем. Као што је рекао Самјуел Хантингтон, западна „супериорност у примени организованог насиља“ била је оно што им је донело свет у 19. веку.
Опијумски ратови били су кључна и прекретничка тачка у новијој кинеској историји, започињући Век понижења и узрокујући колапс Кине у корист Европе, а касније и Америке. Док се Европљани једва сећају да се овај сукоб икада догодио, јер смо условљени да заборавимо све лоше што је наше друштво икада учинило (осим Холокауста), за Кину су Опијумски ратови били прекретница која одређује готово све што се дешавало од 1839. године надаље: од крађе Хонг Конга и Макаа до периода јапанске окупације, до текуће сецесије америчке сателитске провинције Тајван.
Ово је унутрашња покретачка снага која се налази у позадини ума сваког кинеског државника, од Мао Цедунговог програма брзе индустријализације, преко Денг Сјаопингових економских реформи, до Си Ђинпинговог ширења кинеских одбрамбених капацитета. То је „никад више“ које чини стуб кинеске националне свести, што западњаци константно не успевају да схвате.
Индија је прошла кроз још гору судбину. Познати економиста Утса Патнаик израчунао је да је, под директном британском колонијалном окупацијом, Индија опљачкана за 45 билиона долара богатства између 1765. и 1938. године. Конзервативне процене, попут оне часописа „World Development“, процењују вишак морталитета на 50 милиона жртава директно изазваних британском колонијалном политиком само између 1891. и 1920. године. Период од само 40 година. Штета апокалиптичних размера од које се Индија још увек није у потпуности опоравила, чак ни до данас.
У оба случаја, Британија је била главни кривац и покретачка снага иза уништења и Индије и Кине. Чак и тада, како статистика показује, Британско царство никада није достигло економску снагу коју је било које од два азијска царства поседовало на свом врхунцу. Британија можда тврди да је владала таласима, али сигурно никада није успела да доминира историјским резултатима.
Само су Сједињене Државе икада успеле да буду изазивач, и привремени победник, у такмичењу са Кином за титулу економског хегемона. Али то време је већ прошло, и Кина је поново на врху. Као што нам је људска историја показала, требало би да буде.
