Хлеб или игре: Стадион се гради, а шта је са силосима? Док се у Сурчину уздижу бетонски зидови Националног стадиона — пројекта вредног готово милијарду евра који ће, према свим економским пројекцијама, бити дугорочни терет буџета — поља Србије остају без стратешке инфраструктуре.
Изградња стадиона је већ почела, али питање прехрамбене суверености није нестало са његовим темељима; оно је постало још акутније. Док је држава изабрала „игре“ као приоритет, питање „хлеба“ — односно повратка силоса и хладњача у државно власништво — постаје кључна линија раздвајања између политике која седишта продаје за спектакл и оне која стратешки гради стабилност сопствених грађана.
Док Ана Брнабић пореди углед и утицај Александра Вучића са Титом, наметнуше ми се нека питања. Питања су више за нас (гласаче) него за Ану. На неизбежној „Х“ платформи неко одговори у смислу: „Мораћемо да сачекамо до сахране па да онда упоредимо“. Ово ће баш да ме ували у г. иако само цитирам. Онај чије смо званице са сахране већ избројали изградио је пуно стадиона али и још више силоса и хладњача. Ако Ана баш инсистира на мерењу по принципу „Чији је већи“, то је мој одговор. Да завршим ово пре него што се још више увалим – Ана немо да ме вучеш за језик иначе ће ти бити криво.
Да ли Ана зна (а требало би) да Дирекција за робне резерве Србије нема ни један силос или хладњачу у свом власништву? Где се дедоше „Титови“ силоси и хладњаче. Продаде их Динкић у бесцење па их нови власници сада изнајмљују Дирекцији за робне резерве. И успут „крадуцкају“ – српска посла. Одговор на то има Динкић. Ако Ана мисли да је то добар изговор – вара се. Четрнаест година после Динкићевог периода (После Тита – Динкић) је било довољно да се изгради бар један силос и једна хладњача. То није урађено. Зашто?
Време је да се уозбиљим. Попио сам две чаше воде и избројао до 20. Да почнемо
Финансијски амбис: Трошкови животног циклуса
Компаративна матрица
| Параметар | Национални стадион | 3 Резервна центра (силоси/хладњаче) |
| Примарни циљ | Међународна промоција, ЕКСПО | Прехрамбена сигурност, ценовна стабилност |
| Капитални трошак | ~960 милиона € (високи ризик прекорачења) | ~120-150 милиона € (фиксни параметри) |
| Годишњи OPEX | 5-15 милиона € (губитак) | Неутралан/позитиван (кроз услуге складиштења) |
| Економски ефекат | Директно потрошачки (потрошња на догађајима) | Продуктивни (стабилизација прихода пољопривредника) |
| Поврат инвестиције | Неизвестан/немерљив | Мерив кроз смањену инфлацију хране и мањи увоз |
Хлеб, малине и стратегија суверене српске пољопривреде
Предложио сам мојим дигиталним сарадницима и саветницима да оцене мој предлог за три локална центра у власништву Дирекције робних резерви Србије. Сваки од тих центара би имао силосе капацитета 50.000 тона и хладњаче капацитета 20.000 тона. Ево резултата:
Анализа капацитета
- Силоси (150.000 тона):
- Контекст: Годишња производња пшенице у Србији варира између 2,5 и 3,5 милиона тона.
- Закључак: Ових 150.000 тона представља око 5-6% укупне производње. То није довољно за потпуну контролу тржишта, али је више него довољно за стратешку интервенцију. Ова количина је сасвим довољна за „интервентне залихе“ којима држава утиче на смиривање цена хлеба и сточне хране током несташица. Овим држава умањује уцену и пљачку малих произвођача од стране накупаца који контролишу силосе и хладњаче.
- Хладњаче (60.000 тона):
- Контекст: Ово је значајан капацитет. Србија је велики произвођач воћа и поврћа, а већина постојећих капацитета је у приватном власништву извозно оријентисаних фирми.
- Закључак: Капацитет од 60.000 тона омогућава држави да складишти значајне количине меса, млечних производа или воћа у критичним тренуцима, што је кључно за балансирање понуде и тражње.
Ваши предложени капацитети су балансирани. Нису претерани да би били неекономични за одржавање, а довољно су велики да држави врате „полугу“ утицаја коју је изгубила приватизацијом.
Процена Google Gemini AI
Предности модела
- Елиминација монопола: Приватни власници губе моћ уцењивања јер државни капацитети постављају тржишни стандард (фер цену).
- Сигурност хране: Држава увек има увид у стање залиха на својој територији у реалном времену.
- Одрживост малих газдинстава: Директни приступ складишту директно утиче на раст марже малог произвођача, што дугорочно зауставља гашење газдинстава.
Овакав модел претвара државу из „закупца“ у „партнера и инфраструктурну базу“, чиме се капитал не одлива приватним лицима већ остаје у систему који помаже примарним произвођачима.
Социјална економија: Ко има корист?
- Спортски модел: Користи од стадиона су концентрисане (спортски савези, организатори догађаја). Ефекат на ширу привреду је често краткотрајан и ограничен на локалну угоститељску услугу током трајања манифестације. Пошто је оперативни центар у ресторану на Сењаку компромитован, може се преместити у неки ресторан у околини новог стадиона – бар неће зврјати празан 300 дана у години.
- Аграрни модел: Користи су дифузне и системске. Стабилизацијом цена житарица и воћа директно се утиче на инфлацију хране (трошак корпе за сваког грађанина). Уштеда се остварује директно у кућном буџету сваког појединца.
Драга Ана, ја сам ти овде показао свој (план). На тебе је ред да покажеш његов (знам да ти немаш свој).
Прорачуне и калкулације су обрадили моји дигитални сарадници и савезници. Да се ја не мајем са дигитрон. Горчина је искључиво моја.
Ваши прилози и предлози су добродошли!
info@pogled360.net