Следи Карагановљев чланак:
Запад мора да прихвати скромнију улогу у овом новом поретку, где ће Велика Евроазија играти кључну улогу.
„Геополитички и геоекономски земљотрес потреса свет. Углавном захваљујући Русији, вековна војна доминација Запада се завршава. Нове земље се уздижу, а раније потиснуте цивилизације се опорављају. Док већина земаља поздравља ове развоје, очајнички контранапад Запада, с циљем преокрета природног тока историје, представља ризик од сукоба, па чак и светског рата. Међународна заједница треба да тежи мирном преласку на нови светски поредак јачањем нуклеарног одвраћања и успостављањем нових институција глобалног управљања. Запад мора да прихвати скромнију улогу у овом новом поретку, где ће Велика Евроазија играти кључну улогу. Најважнији задатак за евроазијске нације је деколонизација свести – превазилажење навике да се свет посматра кроз призму западних перспектива и једностраних застарелих теорија.“
„Интеграција у Великој Евроазији“ – „Земље и народи се ослобађају западног јарма“
„Тренутна рунда невиђено брзих и дубоких промена – геополитичких, геоекономских и (за сада у мањој мери) геоидеолошких – датира од касних 1960-их до раних 1980-их, када су се први знаци кризе појавили на Западу. Реган је покушао да је избегне агресивним покушајем да обнови војну супериорност и да отклони последице потпуног пораза у Вијетнаму и арапског нафтног ембарга. Окупирани Јапан, који је и даље растао изузетним темпом, Американци су згњечили војно-политичким и економским притиском, пропагандним ратом, ревалвирацијом јена и извозним квотама. Раст Јапана је пао на нулу, а Јапан се и даље бори да превазиђе стагнацију.“
„Чак и пре Регана, Американци су покушавали, са Трилатералном комисијом, да консолидују стагнирајућу Европу око ослабљених САД, баш као што то раде и сада.“
„А онда се догодило чудо – Совјетски Савез и социјалистички лагер престали су да постоје, одустајући од своје ограничавајуће и балансирајуће улоге. Кина је кренула путем квазикапиталистичког развоја. Милијарду и по ниско плаћених радника и гладних потрошача из Кине, бившег СССР-а и социјалистичког лагера придружило се глобалној (сада потпуно западној) економији, структурираној тако да одводи глобално богатство на Запад .“
„Крвни систем Запада је добио снажну дозу глукозе и адреналина. Економска стагнација је прекинута. Чинило се, на тренутак у историји, да је до тада опадајући Запад не само преокренуо своју деградацију већ и извојевао коначну победу, постигавши униполарни свет и ‘крај историје’.“
„Али дубоко укорењене силе које су стајале иза његове деградације наставиле су свој рад. Један од најважнијих разлога за кризу на Западу, која се појавила већ 1960-их, био је постизање стратешког паритета Совјетског Савеза са Западом, лишавајући Запад војне надмоћи која му је омогућила – кроз једноставну колонијалну пљачку и пљачку, затим кроз неоколонијализам, а недавно и кроз подређене међународне институције и режиме – да исцрпљује богатство планете и која је подржавала скоро 500 година дуго политичко, економско и културно глобално вођство Запада (Караганов, 2019).“
„У 2000-им, Русија се пробудила из западне заблуде, схвативши да је њена интеграција у овај систем, као равноправна, немогућа. Осим уског слоја који су чинили компрадорска буржоазија и интелигенција оријентисана ка Западу и негована њиме, руско друштво је почело полако да се извлачи из овог неповољног аранжмана. У то време, Запад, очаран својом победом, превидео је успон Кине. Запад је био уверен да ће хиљадугодишња кинеска цивилизацијска држава, кренувши капиталистичким путем, постати демократска и да ће њен домаћи политички систем тиме ослабити и прилагодити се западном политичком мејнстриму. Још увек еуфоричне од своје „победе“, САД су се уплеле у Авганистан и Ирак, а пораз тамо је пробио њихову наводну војну свемоћ. Њихова огромна улагања у конвенционалне снаге нису имала политичку исплату.“
Економска криза 2008. године и неуспех инвазије на Јужну Осетију коју су подржале САД, покренули су нови круг пада утицаја Запада, много драматичнији од оног с краја 1960-их и 1970-их. Западни модел економског развоја више није био привлачан. Након што је коначно схватила немогућност постизања споразума са САД, Русија је почела да наоружава и реформише своје конвенционалне снаге. Али чак и пре тога, након што су се САД повукле из Споразума о противракетном оружју (чиме су откриле своју жељу за нуклеарном, а самим тим и политичком супериорношћу), Русија (тада још увек сиромашна) се отресла својих западних илузија и почела да модернизује своје стратешке снаге, а резултати су почели да се појављују крајем 2010-их. Земља је враћала самопоуздање и отворено доводила у питање америчко-западну хегемонију и експанзију. Нови курс је де факто прогласио председник Владимир Путин у свом познатом говору на Минхенској конференцији о безбедности 2007. године, а поново је потврђен на самиту НАТО-а у Букурешту 2008. године, када је руски председник упозорио да би приступање Украјине НАТО-у значило крај Украјине.“ (Комерсант, 2008).
