Српско село – Бразда сачувала државу

Сви наши ослободилачки ратови у 19. и 20. веку темељили су се на сеоским демографским и аграрним ресурсима (војници, коњи, мазге, вучна стока, исхрана војника). Уз то, велики је допринос села и у снабдевању пијаца у градовима. Како некада, тако и данас. Зато је и те како оправдано питање: има ли наде за опстанак наших села?

– Сељак је најстарије занимање, који тежачким сопственим и радом својих укућана најчасније и најтеже (после рудара у јамским коповима) зарађује своје парче хлеба – сматра проф. др Шеварлић. – Он не само што брине о члановима свог домаћинства већ решава и заједничке потребе сеоске заједнице. Подсетимо се моје по(р)уке после вируса корона: „Кад је тешко, село потражи и код сељака се испомажи.”

Искуства успешних

Србија симболично помаже пољопривредну производњу. Од 2013. до 2023. пољопривредницима је закинуто 1,2 милијарде евра, тачније три просечна годишња аграрна буџета. Подстицаје за пољопривредну производњу карактерише уравниловка – исти је износ субвенција по хектару не само за све четири категорије коришћења обрадивог земљишта већ и за свих осам катастарских класа. Због тога смо имали демографски егзодус становништва из брдских, посебно планинских подручја, тако да више не треба да говоримо о „селима без огњишта”, већ о читавим регионима без становништва. То је карактеристично за погранична подручја према Румунији, у Банату, а посебно за регионе на истоку и југу централне Србије.

Можемо ли, на примеру неких европских земаља, да применимо оно што је код њих вишеструко благодетно?

Свакако да можемо, а и морамо, сматра овај познати стручњак. – Тако, рецимо, Словенија примењује модел равномерног регионалног развоја, док је Аустрија најбољи пример трансформације конвенционалне, са пестицидима, ка органској пољопривреди. За интензивну пољопривредну производњу карактеристична је Холандија, која на око 11.000 хектара под пластеницима и стакленицима остварује годишњу производњу од 8,6 милијарди евра, а укупна вредност њене пољопривредне производње, на површини мањој од Војводине, премашује 100 милијарди евра!

Како демографски и економски не можемо да „оживимо” сва некадашња села, држава треба да значајно већа средства усмери на формирање центара руралног развоја – варошица са свим установама које ће житељима омогућити квалитетнији живот. Дакле, да имају школе, добре путеве, маркете, дом здравља, апотеку, бензинску пумпу, пошту са банкарским аутоматом… Једно је сасвим сигурно: село је еколошки најпогодније станиште за људе, а пољопривреда једина извесна делатност за производњу хране док постоји људска цивилизација.

За српско село има наде, али су потребни многи конкретни планови, а потом и резултати да би се то остварило. Неки подаци су, ипак, поражавајући: сва насеља која имају 100 и мање становника углавном су старачка и без наследника на газдинствима. По неком неписаном правилу, она немају квалитетне путеве, водовод, електро и информатичку инфраструктуру. А 21. је век!