Владимир Путин – Мултиполарност: Водич за кориснике
Нема потребе за провоцирањем. Никада није било случаја где се на крају није лоше завршило по провокатора. Неће бити изузетака у будућности: неће их бити.
Наша историја је доказала да је слабост неприхватљива, јер ствара искушење, илузију да се било који проблем са нама може решити силом . Русија никада неће показати слабост или неодлучност. Нека се тога сете они које ми ометамо самим својим постојањем. Они који сањају да нам нанесу овај веома стратешки пораз. Узгред, оних који су о томе активно говорили, како овде кажу, више нема, а они су далеко. Где су те личности?
У свету постоји толико објективних проблема, повезаних са природним, вештачким и друштвеним факторима, да је трошење труда и енергије на вештачке, често измишљене, контрадикције неприхватљиво, расипно и једноставно глупо.
Међународна безбедност је сада толико вишеслојан и недељив феномен да га никаква геополитичка вредносна подела не може фрагментирати. Само мукотрпан, свеобухватан рад, који укључује различите партнере и ослања се на креативне приступе, може се позабавити сложеним безбедносним једначинама 21. века. Нема више или мање важних елемената, нема посебно важних — све се може решити само као целина.
Наша земља је доследно бранила и наставља да брани принцип недељивости безбедности. Више пута сам изјавио: безбедност једних не може се осигурати на рачун других. У супротном, нема никакве безбедности, нема безбедности ни за кога. Овај принцип није успостављен. Еуфорија и неукроћена жеђ за моћи оних који су себе сматрали победницима после Хладног рата, као што сам више пута изјавио, довели су до жеље да се свима наметну једнострани, субјективни појмови безбедности.
То је, заправо, постао прави, коренски узрок не само украјинског сукоба већ и многих других акутних сукоба 20. века и прве деценије 21. века. Као резултат тога, као што смо упозоравали, данас се нико не осећа безбедно. Време је да се вратимо, како кажу, коренима и исправимо учињене грешке.
Али недељивост безбедности данас, у поређењу са крајем 1980-их и почетком 1990-их, још је сложенији феномен. То више није само питање војно-политичке равнотеже и разматрања обостраних интереса. Безбедност човечанства зависи од његове способности да одговори на изазове које представљају природне катастрофе, катастрофе изазване људским деловањем, технолошки развој и нови, брзи друштвени, демографски и информациони процеси.
Све је то међусобно повезано, а промене се дешавају углавном саме од себе, често, као што сам већ рекао, непредвидиво према сопственој унутрашњој логици и законима, а понекад чак, дозволите ми да кажем, против воље и очекивања људи.
Човечанство ризикује да у таквој ситуацији постане сувишно, пуки посматрач процеса које више не може да контролише. Шта је ово ако не системски изазов за све нас и прилика да сви конструктивно сарађујемо?
Овде нема готових одговора, али верујем да, како бисмо решили глобалне проблеме, морамо им, прво, приступити без идеолошких предрасуда, без дидактичког патоса „Сада ћу вам све објаснити“. Друго, важно је препознати да је ово заиста заједнички, недељиви подухват, који захтева заједничке напоре свих земаља и народа.
