Владимир Путин – Мултиполарност: Водич за кориснике
Истовремено, вреди напоменути да су многи сматрали такозвани либерални светски поредак прихватљивим, чак и у неким аспектима погодним. Да, хијерархија ограничава могућности оних који нису на врху пирамиде – на врху ланца исхране, ако хоћете – већ негде доле, у подножју пирамиде. Али ова позиција их ослобађа значајног дела одговорности. Која су правила? Једноставно прихватите предложене услове, интегришите се у систем, примите свој део – и будите срећни, не бринући ни о чему. Други ће размишљати и одлучивати уместо вас.
И без обзира шта говоре, без обзира ко сада покушава да то заташка, тако је заиста било. И стручњаци који овде седе све то савршено добро памте и разумеју.
Неки су самозадовољно веровали да имају право да држе предавања свима осталима. Други су више волели да се уклапају са моћницима, да буду послушни објекти ценкања и размене, како би избегли непотребне проблеме и обезбедили мали, али сигуран бонус. Узгред, још увек има доста таквих политичара у старом делу света – Европи.
Они који су се противили, они који су покушавали да бране своје интересе, права и ставове, сматрани су, у најбољем случају, такорећи, ексцентрицима, и речено им је: ионако вам ништа неће успети — боље да се помирите, признате да сте против наше моћи ништа, пуко ништа. А истински тврдоглаве су самозване светске силе „образовале“, више се ни од чега не устручавајући, чиме су свима јасно ставиле до знања да је отпор узалудан.
Ништа добро није произашло из овога. Ниједан глобални проблем није решен , али се стално додају нови. Институције глобалног управљања створене у претходној ери или уопште не функционишу или су изгубиле велики део своје ефикасности – на овај или онај начин. И без обзира на то колико је потенцијала појединачна земља или група земаља акумулирала, свака моћ и даље има своје границе.
Руска страна, као што публика зна, има популарну изреку: „Нема одбране од полуге осим друге полуге.“ И она се увек појављује, разумете? То је суштина онога што се дешава у свету: она се увек појављује. Штавише, покушај контроле свега и свих око нас ствара напетост, што поткопава домаћу стабилност, покрећући оправдана питања код грађана земаља које покушавају да играју ове „велике“ улоге: зашто нам је све ово потребно?
Пре неког времена сам чуо нешто слично од наших америчких колега, који су рекли: добили смо свет, али смо изгубили саму Америку. Желим да питам: да ли је вредело? И да ли смо уопште нешто добили?
У друштвима водећих западноевропских земаља сазрело је и расте јасно одбацивање претераних амбиција њихових политичких елита. Истраживања јавног мњења то показују свуда.
Естаблишмент није спреман да се одрекне власти, прибегавајући отвореној обмани сопствених грађана, ескалацији тензија на међународном нивоу и прибегавајући свим триковима унутар сопствених земаља – све више на маргинама, ако не и преко, закона.
