Владимир Путин – Мултиполарност: Водич за кориснике

Феномен глобалне већине

У ствари, феномен глобалне већине је нови развој у међународном животу. Желео бих да кажем неколико речи о томе. Шта је његова суштина? То је да је огромна већина држава света посвећена остваривању сопствених цивилизацијских интереса, од којих је најважнији њихов сопствени уравнотежен, прогресиван развој. То би изгледало природно; увек је било тако. Али у претходним епохама, разумевање управо тих интереса често је било искривљено нездравим амбицијама, егоизмом и утицајем експанзионистичке идеологије.

Данас је већина земаља и народа, глобална већина, свесна својих истинских интереса. Али најважније је да осећају снагу и самопоуздање да бране те интересе упркос спољним утицајима. Додао бих да су, у унапређењу и одбрани сопствених интереса, спремни да сарађују са партнерима – то јест, да трансформишу међународне односе, дипломатију и интеграцију у извор раста, напретка и развоја. Односи унутар глобалне већине су прототип политичких пракси које су неопходне и ефикасне у полицентричном свету.

То значи прагматизам и реализам, одбацивање „блоковске“ филозофије, одсуство крутих, једностраних обавеза и модела где постоје „старији“ и „млађи“ партнери. Коначно, способност комбиновања интереса који нису увек усклађени, али генерално нису контрадикторни. Одсуство антагонизма постаје основни принцип.

Нови талас де факто деколонизације тренутно добија на замаху , јер бивше колоније, поред државности, стичу политички, економски, културни и идеолошки суверенитет.

У овом контексту, још једна годишњица је значајна. Управо смо прославили 80. годишњицу Уједињених нација. Оне нису само најрепрезентативнија и најсвеобухватнија политичка структура на свету, већ су и симбол духа сарадње, савеза, чак и братства по оружју, који је помогао да се у првој половини прошлог века уједине напори у борби против најстрашнијег зла у историји — немилосрдне машине истребљења и поробљавања.

И одлучујућа улога у овој заједничкој победи — на то смо поносни — над нацизмом припада, наравно, Совјетском Савезу. Треба само погледати број жртава међу свим чланицама антихитлеровске коалиције, и све ће одмах постати јасно, то је све.

УН су, наравно, наслеђе победе у Другом светском рату, до сада најуспешније искуство у стварању међународне организације у оквиру које је могуће решавати хитне глобалне проблеме.

Уобичајено је чути ових дана да је систем УН парализован и у кризи. То је постао клише. Неки чак тврде да је надживео своју корисност и да му је потребна, у најмању руку, радикална реформа. Да, свакако постоји много, много проблема са радом УН. Али такође нема ништа боље од УН. И то се мора признати.

Проблем заправо нису УН, јер је њихов потенцијал огроман. Право питање је како ми сами — те уједињене, а сада, нажалост, подељене, нације — користимо све те могућности.

Несумњиво је да се УН суочава са изазовима. Као и свака организација, данас се мора прилагодити променљивим реалностима. Међутим, у процесу реформисања и усавршавања, кључно је да се не изгуби или искриви његово основно значење – не само оно које је замишљено приликом оснивања Уједињених нација, већ и оно које је стечено током његове сложене еволуције.