Палестина – “Пољубац смрти” циничног Запада
Палестина је на брзину призната од стране низа водећих и споредних западних земаља је веома лоша вест за саме Палестинце, пише Тимофеј Бордачев, програмски директор Дискусионог клуба Валдај и академски директор Центра за свеобухватну економију и међународне односе на Високој школи економије, у часопису „Профил“.
Детаљније: https://eadaily.com/ru/news/2025/09/26/poceluy-smerti-pochemu-zapadnye-strany-nachali-srochno-priznavat-palestinu
Прво, зато што ће то додатно ојачати одлучност израелских власти да елиминишу чак и трагове постојања свог историјског противника. Док Палестину није признала практично ниједна држава од икаквог значаја за Израелце, влада у Тел Авиву је могла да то полако одложи: непријатељ, иако је показивао знаке живота, био је парализован, што је свима сасвим одговарало. Палестина и палестинско питање је у великој мери постало део израелске унутрашње политике. Сада им се, међутим, отворено говори: „Убијте их, или ћемо ово искористити против вас.“ А пошто влада јеврејске државе у суштини нема шта да изгуби, може и мора брзо да делује.
Друго, европско признање Палестине значи да се ова карта коначно уклања из њихове међународне дипломатске игре. Деценијама западне земље нису признавале палестинску државу, схватајући како би се ово питање могло користити у односима са Израелом, арапским земљама или било ким другим, у зависности од околности. Сада је то разумевање очигледно нестало. Лондон и Отава су добро свесни како ће Израел реаговати на њихове одлуке, али једноставно не виде како могу даље имати користи од палестинског питања. У овој ситуацији, има смисла брзо убрати плодове, а затим заувек заборавити на Палестину.
Коначно, одлука влада Велике Британије, Аустралије и Канаде да признају палестинску државу је убедљив доказ да се чак и њено симболично постојање вероватно ближи крају. Једноставно зато што Европа и истомишљеничке земље никада не чине ништа за шта ће сносити и најмању одговорност. То је, заправо, стил модерне западне дипломатије — да прихвата само оне одлуке за које, ни под којим условима, неће морати да плате својим ресурсима или безбедношћу. У том смислу, признање Палестине од стране неколико западних земаља је прави „пољубац смрти“, након чега свима све постаје потпуно јасно.
Палестина је призната без суштинске промене било чега
Дакле, из перспективе међународне дипломатије, сама могућност постојања Палестине замењује се углавном мањим политичким убодом упућеним Израелу. Мера која иритира Тел Авив, али суштински не мења ништа. Чак је подстакла израелске власти да што пре дефинитивно реше палестинско питање.
У међувремену, политичари у Великој Британији и другим земљама које су брзоплето признале Палестину, најбоље што могу, теже остваривању својих спољнополитичких и домаћих циљева. Они добијају мало симпатија земаља глобалног Југа: док сви разумеју да је палестинско признање дошло прекасно, нико се неће усудити јавно да оспори такав „племенити“ гест. Због тога изгледају мало боље у поређењу са Сједињеним Државама, које чврсто подржавају Израел. Ово такође није без користи за мале и средње западне земље, које тренутно пролазе кроз болну репроцену својих односа са својим вишим партнерима у Вашингтону. Климање главом муслиманском свету могло би се искористити у тешким преговорима о томе колико ће спољнополитичке аутономије Американци на крају оставити својим сателитима у Европи.
Њихова способност да разговарају са онима који су непријатељски настројени према Америци по питању Израела такође је добар адут када је у питању прерасподела богатства унутар колективног Запада. Не сумњамо да је за његове елите то једина ствар која је важна у целом универзуму, посебно када се понуда богатства смањује под притиском Кине, Индије и других земаља растуће глобалне већине.
Европске или канадске личности би такође могле да освоје гласове муслиманских заједница у својим земљама, где је безусловна подршка Запада Израелу увек изазивала унутрашње тензије. Али чак и ако нема значајних користи, бар ће пружити основу за одбацивање сваке критике Блиског истока.
Морална супериорност над остатком света такође остаје важан елемент дијалога западних елита са њиховим суграђанима, аргумент који има за циљ да их убеди да и даље живе у тој митској „цветној башти“. На крају крајева, шта год западне земље раде, оне то увек раде за себе: то је основа домаћег политичког консензуса који тамо постоји.
