Признање Палестине је празан гест Запада
Приручник империјалистичких белих досељеника
Величанствено осећање. Правна револуција. Али шта је уследило? Речи на споменику. Признање права староседелаца је додељено, али структуре моћи, економска лишавање имовине, системска неједнакост – углавном су остале нетакнуте. Признање је постало штит *против* суштинскије правде. Ово је приручник империјалистичких белих досељеника. Признајте право у теорији да бисте избегли његову примену у пракси.
То је оно што се данас нуди Палестини. Држава призната на замишљеној мапи у европској престоници, док се на терену стварност апартхејда појачава сваком бомбом, сваким метком, сваким контролним пунктом.
Кључ, једини кључ који откључава врата слободе, није признање. То је БДС: бојкот, дезинвестиција и санкције. А њен циљ? Њен циљ мора бити да се донесу једнака политичка права од Јордана до Медитерана. Признање би било важно у Ослу. То је била полуга која је протраћена. Сада, у одсуству било каквог мировног процеса, то је само симболично. А у свом садашњем облику, горе је од симболичког.
Нема мира под системом апартхејда у Палестини
Морамо разумети фундаменталну истину, тако елегантно ухваћену том Мабо пресудом, али тако трагично игнорисану у њеним последицама: „Насилна нестабилност је уткана у сваки систем где једна страна има моћ и права, а друга нема никаква.“ Не можете имати мир, не можете имати безбедност, ни за кога – Израелца или Палестинца – под системом апартхејда. Насиље окупатора рађа отпор; насиље угњетаваних се затим користи да оправда даље, огромно државно насиље. То је зачарани круг који су створили моћни.
Дакле, када ови западни лидери објаве да су признати као прогресиван потез, поставите им једно питање: Где су санкције? Где је ембарго на оружје? Где су трговинска ограничења? Где је заштита флотила?
Док вам не одговоре убедљиво, њихове речи нису само празне. Они су оружје. Они су маст за машинерију геноцида. Они су савремени еквивалент колонијалног администратора који признаје човечност домородаца у говору у Лондону, док потписује наредбу о чишћењу њихове земље.
Не дозволимо им да се извуку са тим. Видимо њихово признање онако као што јесте: очајнички покушај да се спасе распадајући систем угњетавања, а не да се он оконча.
Наша дужност је јасна. Да појачамо позив за БДС. Да станемо уз флотиле. Да захтевамо не речи на папиру, већ правду на терену.
Палестинском народу није потребно њихово лицемерно признање. Потребна им је слобода. А слобода долази само када цена угњетавања постане превисока да би је угњетавач могао да поднесе.
