Признање Палестине је празан гест Запада

Аутор: https://x.com/yanisvaroufakis

Шта би направило разлику, да се празан гест – признања Палестине – у етичку, корисну прекретницу?

Здраво, ја сам Јанис Варуфакис и овде сам да разговарам о (веома) закаснелом признању државе Палестине од стране бројних западних влада – Велике Британије, Француске, Канаде и Аустралије.

Да су ово урадили пре много деценија, можда би израелско етничко чишћење народа чије постојање Израел није признавао, на земљи коју је Израел желео да експроприше од овог непризнатог народа, можда би тај пројекат етничког чишћења био заустављен – можда се не би претворио у геноцид који се одвија са неописивом окрутношћу док ми говоримо.

Зар није добро што су владе Британије, Француске, Канаде и Аустралије биле принуђене јавним мњењем, сензационалним губицима у подршци бирача, да признају Државу Палестину? Претпостављам да је то добра ствар.

Али, пријатељи, немојте се заваравати. Веома се плашим да Кир Стармер, Емануел Макрон, Марк Карни и Ентони Албанезе нису признали Палестину како би осигурали да она настане као стварна, суверена држава за народ који је Израел осуђен на смрт, већ само да не би заправо учинили оно што могу да окончају геноцид и да палестинска држава постане могућа.

Укратко, ове западне владе, након деценија саучесништва, изненада се одлучују да изведу перформативни чин на начин који не доприноси ономе што проглашавају: функционалној палестинској држави.

Дакле: Немојмо им аплаудирати. Немојмо да нас заварају. Њихово буђење није етичко. То је само прорачунато управљање геноцидом за који не чине ништа да зауставе. То је лицемерје углачано до финог сјаја, осмишљено не да оконча патњу у Гази, већ да санира њихову улогу у њеном продужавању.

С једне стране, посматрамо велико позориште дипломатије великих сила. Конференције за штампу, свечане декларације, признање државе која постоји на папиру. У међувремену, на терену, сами темељи такве државе – њен народ и њене институције – систематски се бришу. Ове владе – администрације Стармера, Макрона, Албанезеа, Карнија – желе да вас омета њихов „храбри“ и „принципијелни“ став док они остају саучесници у ратним злочинима, етничком чишћењу, геноциду.

Зашто баш сада признање Палестине?

И зашто баш сада? Зашто, након десетина хиљада мртвих, након што су школе и болнице претворене у рушевине, након што су хиљаде рањене деце биле принуђене да преживе саме, без својих породица које сада леже затрпане под блоковима цемента?

Јер је глобално негодовање достигло тачку кључања коју више не може обуздати њихова уобичајена произраелска пропаганда. Њихово признање Палестине је вентил за притисак, осмишљен управо да смири то негодовање, да сачува легитимитет Израела, сигурни у сазнању да ће Израел наставити, уз њихову прећутну подршку, да блокира сваки потез ка одрживој палестинској држави.

Они признају палестинску државу док прећутно сарађују са израелским лидерима како би осигурали да она никада не настане. Како? Активним одбијањем да предузму један скуп акција које имају доказану историјску историју окончања угњетавања и апартхејда: бојкот, дезинвестиције и санкције против починиоца.

Срећом, то није све. Срећом, дешава се нешто друго. Док западни лидери изводе своју дипломатску пантомиму, стотине људи тренутно плове Средоземним морем. Глобална Сумудска флотила. Флотила наставника, новинара, активиста, сањара, парламентараца, носећи са собом посвећеност глобалне већине да ће израелска опсада Газе, да ће планирани и пажљиво спроведени геноцид над Палестинцима бити прекинут – да се неће наставити у наше име – да ће предстојећи акти пиратерије израелске државе бити разоткривени као оно што јесу: мизантропско кршење минималних етичких стандарда међународног права.

Израелска пропаганда

Израелска пропаганда, коју подржавају њени апологети, тврди да ове храбре душе „бирају да уђу у ратну зону, да крше забрањене безбедносне зоне“. Ово је бестидна лаж. Бродови флотиле не улазе у ратну зону. Они се крећу ка месту геноцида на земљишту које Израел илегално окупира – чињеница коју је потврдио Међународни суд правде, који је у јуну 2024. наредио Израелу да је напусти.

Дакле, питам вас: ако би Стармер, Макрон, Карни и Албанезе заиста желели да окончају геноцид, шта би урадили? Не би издавали саопштења. Послали би ратни брод да заштити флотилу! Спроводили би међународно право. Али неће. Јер је њихово признање празан гест, а стварна солидарност захтева раскид са организованом мизантропијом и са трговцима оружјем који финансирају њих и њихове политичке кампање.

Ова дволичност, овај јаз између речи и дела западних влада, је суштина њиховог лицемерја. Једном руком дају папир под називом „државност“, док другом настављају да наоружавају, финансирају и дипломатски штите управо ону моћ која осигурава да ова државност остане сирова фикција.

Подсећају ме на споменик који сам једном видео у Канбери, главном граду Аустралије. Шетајући од Високог суда до Националне библиотеке, наилазите на јединствени споменик — споменик који слави пресуду Високог суда Аустралије. На њему су уклесане величанствене речи сер Џерарда Бренана из случаја Мабо: „Обичајно право ове земље ће овековечити неправду ако би наставило да карактерише староседелачке становнике аустралијских колонија као људе прениско на скали друштвене организације да би им се признала права и интереси на земљи.“