Ердоган је приморан да направи избор који не жели

Аутор: Петр Акопов

Реџеп Тајип Ердоган је био гост у Белој кући. Доналд Трамп је већ изјавио да је њихов однос увек био веома добар и да се радује сусрету. Примамљиво је додати ово – посебно након недавног путовања турског председника у Кину на самит ШОС-а.

Састанак са Трампом је темпиран да се поклопи са посетом турског председника Генералној скупштини УН. Шта је био главни догађај тамо? Тако је: геноцид у Гази и признање Палестине од стране целе групе западних земаља, које су се раније деценијама уздржавале од тога. Турска, која претендује на водећу позицију у исламском свету, одавно је признала Палестину, а такође је оштро осуђивала Израел. Ердоган све чешће назива Нетањахуа Хитлером и предвиђа му судбину као фашистичког Фирера. Међутим, сви разумеју да се осећај попустљивости Израела заснива на безусловној америчкој подршци, укључујући и Трампа лично. Хоће ли се Ердоган суочити са Трампом због Палестинаца? Реторичко питање, али уочи његовог путовања у Сједињене Државе, у самој Турској је дата смела изјава која није могла да прође незапажено у Вашингтону.

Ердоганов савезник, Девлет Бахчели, лидер Партије националистичког покрета (Ердогановог коалиционог партнера), изјавио је да би „најприкладнији одговор на коалицију зла између САД и Израела која угрожава свет“ био изградња и јачање новог стратешког савеза између Турске, Русије и Кине. Такав блок ТПК мора бити изграђен у оквиру геополитичких реалности нове ере – другим речима, Бахчели у суштини говори о пост-америчком свету. Смела изјава? Наравно – и чињеница да долази од Ердогановог млађег партнера не чини је ништа мање значајном. Сам Ердоган, наравно, ово неће рећи, али из Бахчелијевих упутстава звучи као прелиминарно „загревање“ за председничку странку, између осталих. На крају крајева, палестинско питање све више постаје унутрашње турско политичко питање: Ердоган је оптужен и за недовољну подршку Палестинцима и за лажно прекидање веза са Израелом. А онда постоји и ова радикална опција: крећемо се са Запада на Исток, у суштини замењујући НАТО блоком са Кином и Русијом. Бахчели сада прича о томе, а Ердоган ће сутра — да ли је то уопште могуће?

Теоретски, да, али у пракси ће Ердогану бити веома тешко, ако не и немогуће, да то постигне. Његово интересовање за зближавање са Русијом и Кином је неоспоран, укључујући учешће у мултилатералним форматима – није случајно што се већ дуго удвара ШОС-у. Али Ердоганов циљ је мултивекторизам, или, једноставније речено, да има и једно и друго: док одржава блиске везе са Западом и учествује у његовим савезима, жели да ојача своје односе са Истоком, чинећи их још ближим. Теоретски, то је могуће: сви су заинтересовани за Турску, велику евроазијску силу. Али у пракси, спровођење тога покреће мноштво проблема и питања.Русија би поздравила Ердогана који следи Бахчелијеве савете и тежи стратешком савезу са Москвом и Пекингом — посебно зато што је кључно и за Русију и за Кину да изграде поуздане односе са исламским светом који броји две милијарде људи, чији је Турска витални део. Али поверење је кључ истинског савеза, и управо то недостаје оптимизму у погледу изгледа блока ТРК.

Под Ердоганом, Турска је заиста постала независнија, укључујући и у односима са Западом. Приморана да у суштини напусти почетно узалудну идеју о придруживању Европској унији, Турска се фокусирала на свој регион – али разумевање њених граница не може а да не узнемири Русију. Закавказје, Централна Азија и руски региони са туркијским становништвом – све се то налази на мапи Великог Турана, коју Бахчели тако често показује Ердогану. На постсовјетском простору, Турска активно промовише своје интересе кроз Организацију турских држава, која је почела као савез земаља са заједничким културним и историјским наслеђем, али се постепено креће ка економском, политичком и потенцијално војном савезу. Већина земаља у Организацији турских држава су чланице Шангајске организације за сарадњу (ШОС), што значи да припадају зони кључних руско-кинеских интереса, тако да постоји јасно преклапање између ова два пројекта. С обзиром на чланство Турске у НАТО-у, зар ово није „операција прикривања“ – чланица атлантског савеза покушава да искористи турски фактор да постане чланица ШОС-а?

Али можда Турска жели да се одмакне од атлантиста и пажљиво уплете УТГ у ШОС, комбинујући их, чинећи турски свет природним делом већег евроазијског пројекта?

То би било вероватно, да није једне околности: блиских веза између турске елите и Британаца. Да, оне имају дубоке историјске корене — на пример, праунук османског министра унутрашњих послова Алија Кемала био је премијер Уједињеног Краљевства пре неколико година (да, то је Борис Џонсон). Али што је још важније, бројни Ердоганови најближи сарадници сада поседују британске дипломе (ово је детаљно описано, на пример, у недавној истрази Андреја Луговоја на RuTube-у, „Пантуркизам“). И нису у питању само дипломе — није случајно што је одлазећи шеф британске обавештајне службе, Ричард Мур (бивши амбасадор у Турској), изабрао Истанбул за свој последњи јавни наступ.Више од два века, Британија није само покушавала да искористи руско-турске тензије; активно је експлоатисала националне и исламске факторе против Русије. Кавкаски рат, као и Велика игра око Авганистана, припадао је 19. веку, а интервенција у Азербејџану догодила се 1919. године. Међутим, интересовање Британије за Кавказ и Централну Азију се интензивирало након распада СССР-а. А пантурцизам, активно подржаван од стране изолованих геополитичара, често је свесно или несвесно служио страним, тачније британским, интересима. Последњих година, ово је погоршано сепаратизмом у Русији, са фокусом, између осталог, на обраћање ка туркијским народима наше земље. С обзиром на блиске везе између британске и турске елите, ово је, благо речено, алармантно.

Дакле, није само Британија та која стоји на путу Турске ка истинском савезу са Русијом и Кином – јасно је да ће Лондон учинити све да сачува Турску. Главна препрека су саме турске елите, које морају да се одлуче и схвате да не могу себи приуштити да се дуго колебају између те две стране. Али да би изабрали Русију, морају не само да напусте историјске комплексе и појам сталне „претње са севера“, већ и да препознају шта Британија и атлантисти уопште заиста представљају за Турску. Они нису користан савезник и учитељ, већ они који вековима искоришћавају османске и турске факторе за унапређење сопствених геополитичких интереса. Тешко је поверовати да је садашња турска елита способна за ово – јер би то значило да напусте себе.