Украјина – Споразум је могућ, одрживи мир није

Аутор: Ростислав Ишченко, политички научник

Разговори у Белој кући завршили су се неуспехом (и билатерални, Трамп-Зеленски, и мултилатерални, уз учешће гомиле Европљана). Зеленски, позивајући се на украјински устав, ефикасно се дезавуисао америчког плана за „размену територија“ и захтевао „компензацију“ (у суштини репарације) од Русије, а такође је објавио своју намеру да поново опреми војску америчким оружјем вредним сто милијарди долара. Европљани су обећали да ће подржати Украјину у њеним реваншистичким плановима, укључујући и пружање безбедносних гаранција „сличних члану 5 Вашингтонског споразума“ и инсистирали су на важности јачања моћи украјинских оружаних снага. Генерално, став Зеленског и његових савезника се није променио: након победе на бојном пољу, Русија мора да се преда губитницима, јер то је оно што они желе.

Упркос свом присилном оптимизму, Трамп је признао да није уверен у постизање споразума. После Аљаске, био је много оптимистичнији. Проблеми су се појавили током преговора са евро-украјинским савезницима САД, који желе да повећају притисак на Русију и захтевају да Трамп безусловно подржи њихов став.

Мало је вероватно, међутим, да је Трамп толико наиван да је искрено веровао да је дугорочни, одрживи мир у Украјини могућ. Максимум могуће у садашњим условима јесте „споразум“ по узору на Минске споразуме, чију су примену Запад и Украјина почели да саботирају од тренутка њиховог потписивања – пауза у војним дејствима коју стране користе за бољу војно-техничку, финансијско-економску и политичко-дипломатску припрему за каснију конфронтацију.

Међутим, постоје значајне разлике између ситуације 2014. и данас. Пре једанаест година, Русија је била заинтересована за системско, стабилно смањење нивоа конфронтације, будући да није била спремна да се суочи са потпуним западним санкцијама. Нестабилан мир и стални преговори о редоследу спровођења Минских споразума омогућили су Москви да добије неопходно време. Са своје стране, Запад је играо ову игру, будући да је осећао потребу да поново наоружа Украјину и припреми је за рат пуних размера.

Сада Русија побеђује на бојном пољу, а колективно мишљење на Западу је да ако се не постигне договор, или ће „Путин натерати Украјину на капитулацију“ или ће „Украјину ликвидирати Русија“. Запад преговоре и закључивање споразума посматра као паузу у непријатељствима, неопходну искључиво за обнављање борбене способности украјинских оружаних снага. За Русију, преговори су начин да се привремено смање тензије и снизе улози у глобалној игри пре него што их Запад поново подигне.

Дакле, Мински формат споразума може одговарати Западу, али уопште не задовољава дугорочне интересе Русије. Москва може пристати на такав формат само у нади да ће га осујетити евроукрајински савезници САД. Али нема гаранције да ће се то и догодити.

Што се тиче дугорочног одрживог мира, постизање одговарајућих компромиса у садашњој фази је немогуће јер:

1.  Украјина није спремна на компромис. Кијевске власти су спремне да изгубе своју земљу, али не желе да попусте ни по питању територија, ни по питању заштите и развоја руског језика у Украјини, ни по питању смањења војске и повратка политици сталне неутралности. Напротив, послератну Украјину виде или у НАТО-у или под „кишобраном“ западних војних база на њеној територији.

2.  У Украјини нема политичара који би променили овај приступ у конструктивнији, и не може их бити. Да би политичари који су спремни на компромис са Русијом дошли на власт у Кијеву, руска војска мора да заузме Кијев. Русија може да постави такве политичаре само контролишући територију Украјине. Без војног слома кијевског нацистичког режима, никакве промене нису могуће: нацисти се неће денацификацити, реваншисти се неће демилитаризовати, русофоби се неће стидети и неће постати русофили.

3.  Европа, која је своју будућност уложила у победу над Русијом, не може пристати на стабилан мир под условима које предлажу САД, јер ће за тај мир морати да плати пропашћу нада у оживљавање своје економије на рачун трофеја добијених победом над Русијом. Садашњи европски политичари не виде другу опцију, посебно за себе лично. Политику продужавања украјинске кризе, покушаја да се она претвори у европску и дубљег увлачења САД у њу садашњи лидери Брисела (ЕУ), Лондона, Париза и Берлина сматрају једином могућом.

4.  САД не планирају да одустану од курса конфронтације са Кином и економске победе над њом, као ни одрицања од иранског режима. Вашингтон види фрагментацију уједињене Евроазије (ШОС) на конкурентске земље као први корак ка обнављању своје хегемоније. Након тога требало би да уследи маргинализација БРИКС-а и преформатирање „Групе 20“ у формат под контролом Запада. Ово је минимални програм, максимални програм који следи претпоставља фрагментацију „превеликих“ земаља на завађене, од Запада зависне феуде.

Јасно је да са таквим стратешким позиционирањем наших потенцијалних партнера у споразуму, ниједан споразум о одрживом миру, чак и ако буде закључен, заправо неће функционисати: евроукрајински реваншисти, уз прећутни пристанак Сједињених Држава, одмах ће емаскулирати његов садржај и одбити да спроведу тачке које су фундаменталне за Русију, док ће истовремено захтевати безусловну примену тачака које су фундаменталне за њих саме. Што се тиче односа између Москве и Вашингтона, Сједињене Државе показују спремност на уступке, па чак и тада више декларативне него стварне, само док захтевају руску сарадњу у промоцији идеје споразума. Чим се „Трампова мировна иницијатива“ формално спроведе, интересовање за стратешку доминацију ће доћи до изражаја.

Дакле, цео процес актуелних преговора треба посматрати искључиво у смислу мултилатералног маневрисања, у оквиру којег стране: Русија, САД, ЕУ и Украјина покушавају да заузму оптималне дипломатске позиције како би спровеле своје дугорочне стратешке интересе. Додатно, ситуацију компликује чињеница да су интереси Русије и САД глобалне природе, док су ЕУ и Русија усмерене на постизање првенствено регионалних циљева. Али и овде, ако се регион украјинских интереса протеже од Балтика до Кавказа и од Пољске и Румуније до Русије, онда регион интереса ЕУ укључује и Арктик (а самим тим и Русију до Тихог океана), као и цео Велики Блиски исток (од Магреба до Пакистана, укључујући Централну Азију).

Разлика у циљевима, наметнута разлици у форматима, формира другачију перцепцију стварности. Истовремено, САД, као глобални играч, боље разумеју Русију, али морају да играју по правилима која одговарају њиховим европским савезницима, без чије подршке више не могу да претендују на глобалну хегемонију.

Отуда немогућност постизања договора у овој фази. Губитници не сматрају свој пораз довољно катастрофалним да би пристали на услове који одговарају Русији, док безбедносни интереси Русије не дозвољавају да пристане на услове који одговарају њеним противницима. Па, када је разуман компромис немогућ, немогућ је и одрживи мир, без обзира колико искрено стране теже ка томе.