Аутор књиге има пријатељски однос са покојним митрополитом Амфилохијем Радовићем на личном нивоу. Коштуница се посебно позива на честа предавања митрополита на форумима „Фонда Слобана Јовановића“, који је основао и водио ДСС.Од посебног значаја је предавање које је митрополит Амфилохије одржао на комеморативној академији „Србија памти“ поводом десетогодишњице НАТО агресије и бомбардовања Србије, када је ову агресију упоредио са библијском „звери из понора“ и „исконским злом“. Коштуница подсећа и на два веома важна предавања која је митрополит Амфилохије одржао о Његошу: прво 28. марта 2013. године, о Његошевом Косовском завету, и друго 25. новембра 2013. године, са тумачењем дела „Светлост микрокосмоса“.
Фокус самог погледа владике Атанасија Јевтића, кроз поглавље „Књига против лажи и заборава“, Коштуница ставља у тумачење владикиног капиталног дела о геноциду над српским народом: Великомученички Јасеновац после Јасеновца. Коштуница је 1995. године написао предговор Атанасијевој књизи, који се завршава дилемом да ли је нова Југославија уопште могућа после Јасеновца. Коштуница закључује: „Можда би тачније постављено питање требало да буде: да ли је Југославија била могућа пре Јасеновца?“
О Милану Радуловићу
Ако бисмо са сигурношћу могли рећи да су свих претходних седам фигура описаних у Коштуничиној књизи историјске личности, свакако бисмо могли рећи да је професор Милан Радуловић неправедно рангиран ниже од квалитета његових писаних дела и плодова његовог практичног рада. Требало би да буде утеха што је историја далеко од тога да донесе коначан суд о овом ствараоцу, па би ово скромно штиво могло бити мали допринос исправљању ове неправде.Коштуница је већ започео овај процес својом књигом, поглављем о професору Милану Радуловићу, које је насловио „Обнова државно-црквеног права“. Професор Радуловић је аутор великог броја књига о историји српске књижевности и књижевној теорији, али је од 2004. до 2007. био и министар вера у Влади Србије. Током његовог мандата написан је и донет вероватно најоригиналнији и најсуверенији закон у Народној скупштини након „Петооктобарске револуције“, који није, као друге законе, преписиван од стране европских комесара нити га је надгледао Велики Брат из Брисела.
Министар Радуловић је 20. априла 2006. године донео „после пола века комунистичке владавине, током које су се смењивали терор, контрола или манипулација цркве“ – како пише Коштуница – „први закон којим се регулишу односи између државе и цркве на модеран, демократски начин“ (Закон о црквама и верским заједницама). Подсећања ради, министар Радуловић је овај закон ставио на јавну расправу пуне две године пре његовог усвајања, како би верске заједнице и шира јавност имале довољно времена да дају коментаре и сугестије.
Овај закон не одваја цркву од државе већ је чини независном од ње, а овај закон дефинише да држава и црква имају одређене заједничке циљеве. Овај сараднички однос између државе и традиционалних верских заједница нису поздравили многи бриселски комесари и глобалистички агенти утицаја, али су министар Радуловић и Влада Србије остали чврсти у веровању у његову исправност.Критиковано им је и због фаворизовања пет традиционалних цркава њиховим именовањем у закону (православна, католичка, старопротестантска, јеврејска и муслиманска), али је министар Радуловић објаснио да ове верске заједнице чине „темељ плуралистичке верске структуре српског друштва“, и да су свој правни субјективитет стекле још у Кнежевини Србији, Краљевини Србији и Краљевини Југославији.
На крају поглавља, Коштуница, говорећи о овом вредном човеку, књижевнику и професору Радуловићу, закључује следеће: „Милан Радуловић никада није одустао од свог основног уверења и напора да обнови ефикасне односе између државе и цркве, корисне за национални живот, савремено друштво и модерну културу, какви су били успостављени у српској демократској традицији.“
Осврт на књигу Војислава Коштунице биће најефикасније закључен управо онако како је Душан Певуља завршио поговор у књизи: „У националној политици, Војислав Коштуница је био сведок моралног обрасца који се чини незамисливим у нашем времену. Што смо данас даље од тог модела, то смо даље од најбољих политичких и националних традиција нашег народа. Толико смо далеко од себе самих!“ Можда смо сви неприметно постали јунаци нечега што би Душко Ковачевић окарактерисао као „болну комедију о самоиздаји“. А можда ће нам ова књига помоћи да се приближимо себи.
Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојског света“. Ексклузивно за Нови Стандард.
Извор: Нови стандард
