Коштуница наводи: „Његово име је, пре свега, избрисано са списка чланова српске академије наука 1947. године, који је објављен у њеном Годишњаку.“ Користећи пример Слободана Јовановића (као и Јована Дучића и Милана Грола), Коштуница посебно анализира њихов избор да, као већ поштовани људи писане речи са удобним статусом, сопствени углед ставе у неизвесну и често ризичну службу српског народа. Због ове храбре и патриотске одлуке, Коштуница поглавље о Слободану Јовановићу насловљује „О дубоком осећају дужности“.
Идеја Југославије
Коштуницу и Милана Грола повезује, поред заједничких идеала и патриотских осећања, и прагматична чињеница да су обојица били на челу исте политичке организације, наиме „Демократске странке“ (наравно, под условом да не тумачимо само назив странке – будући да од почетка деведесетих постоји политичка организација са идентичним називом „ДС“ – већ да тумачимо политику Гролове предратне странке, коју је наследио од Љубе Давидовића и која је практично политика ДСС-а у посткомунистичкој ери).
Користећи пример Милана Грола, Коштуница тумачи своју омиљену тему судбине интелектуалца у политици. Зато се ова тема обрађује већ на самом почетку поглавља о Гролу, где аутор каже: „Две каријере у једном животу, два позива без одустајања од једног у корист другог – то је оно што обележава живот Милана Грола, и писца и политичара.“ Гролово инсистирање на разумевању појма демократије је посебно важно. За њега је демократија пре свега морално питање, а затим, у пакету, практичан модел политичког и државног уређења.
Јован Дучић је посебна прича у Коштуничиној књизи, будући да је Дучић, за разлику од својих блиских пријатеља Слободана Јовановића и Милана Грола, веровао да је нова југословенска држава немогућа након хрватско-усташког геноцида над српским народом.Дучић сажето закључује: „Заједница убица и убијених није могућа“, иако Коштуница подсећа на своје ватрене југословенске ставове из двадесетих година 20. века. Дакле, поента је да геноцид није само један од политичких оријентира или пролазна чињеница, већ идентификација у односу на коју се формира читав поглед на свет.
Много је сличности између Дучићевих оштро написаних ставова о новом, постгеноцидном југословенству и Коштуничиних умерених изјава на исту тему. Зато Коштуница поглавље о Јовану Дучићу завршава речима: „Можда је, ипак, и сам Дучић понекад био неумерен у свом изражавању. Можда је оно што је рекао могло бити речено другачије и постепеније. Али остаје чињеница да је он, песник међу политичарима, видео боље и даље унапред“.Судбина и мисао социјалисте Живка Топаловића блиске су Војиславу Коштуници, посебно због његовог избора да одбије Брозову понуду да буде министар у будућој комунистичкој влади, као и због чињенице да је у фебруару 1944. отишао у село Ба у Равној Гори на Светосавски конгрес, да се састане са генералом Дражом Михаиловићем.
Током конгреса, Топаловић је потпуно оставио по страни сва своја идеолошка уверења и све политичке спорове, а у први план ставио патриотску дужност одбране српског народа и српске државе. На овом месту треба подсетити читаоце да је Коштуница од почетка своје политичке каријере био веома чврст и утемељен присталица „Равногорског погрома“, али да је његова подршка генералу Михаиловићу била добровољно лишена шоу-бизниса и фер-фолклора. Можда је зато што неки то нису довољно регистровали.
Књига против заборава
Патријарх Павле је вероватно био човек кога је Коштуница највише поштовао од свих које је срео током свог живота. Тај лични однос ће временом прерасти у поштовање према светом човеку, који је свој ореол светости у народу заслужио још за живота скромношћу, вером, интелигенцијом и поштењем. Али Коштуница је у покојном патријарху видео нешто више, нешто што се није ограничавало само на верско-монашку улогу у пастви. Видео је свеца који је био и просветитељ, а чија је верска улога „повезана, испреплетена са оном коју неизбежно има у јавном, државном животу“.
Коштуница описује патријарха Павла као човека чије име буди у сећање „његову смиреност, благост, скромност, мудрост и способност да на изузетно једноставан начин говори о политичким, историјским, теолошким и филозофским питањима“. Књига се посебно бави забринутошћу српске цркве, на челу са патријархом Павлом, за Космет као централно питање српске духовности, али и као најважније државно питање.
Коштуница описује кључну улогу патријарха Павла 28. и 29. октобра 2006. године у доношењу новог Устава Србије, којим је недвосмислено потврђен статус Космета у оквиру српске државе. Коштуница нас подсећа, указујући на патријархову човечност, на његове речи изговорене у више наврата: „Нико нас није питао да ли ћемо се родити у овом или оном народу, на овом или оном тлу. За то немамо ни заслуге ни кривице. Али да ли ћемо опстати као људи или нељуди зависи од нас, као што од нас зависи да ли ћемо опстати или нестати пред Богом и човечанством“. Зато Коштуница ово поглавље насловљује „Морални кодекс једног народа“.
