Либерални конзервативци
Коштуничина књига, штампана ћириличним писмом, подељена је на два приближно дугачка одељка: први – „Изазови“, и други – „Личности“. Први одељак чини скуп програмских текстова који се односе на политику у практичном, научно-теоријском и историјском смислу. Многи од ових текстова настали су у зениту историјских догађаја и тема којима су посвећени: између осталих, „Политичка неутралност или Европска унија“, „Викиликс о западној стратегији отимања Косова“ или „Допринос култури сећања“ који је посвећен агресији НАТО-а на нашу земљу.
Други текстови су, на пример, програмскије природе: „Искуство државотворне политике“ или „Право у политичком животу“. Други део књиге „обједињује дела о великим интелектуалцима, истакнутим ствараоцима и црквеним великодостојницима“ – како је написао Душко Певуља. То су већ поменути академик Слободан Јовановић, затим песник Јован Дучић, политичари Милан Грол, Живко Топаловић, патријарх Павле, владика Атанасије и митрополит Амфилохије, као и професор Милан Радуловић (који заслужује да се помене још неколико речи).
Коштуница припада оној српској генерацији која је прва у Брозовој држави поставила питање слободе као темељ своје стваралачке мисли: касније су себе условно етикетирали као либерале. Наравно, либерална мисао генерације којој су, између осталих, припадали Данило Баста, Леон Коен и Слободан Самарџић, нема заједничког језика са левичарским постмодерним либерализмом у служби корпорација и глобализма (Данило Баста ће посебно дуговати српском наслеђу свој обимни филозофски рад са посебним освртом на дела Канта, Фихтеа и Хајдегера).
Либерална мисао ове генерације била је први корак даље од програмске једнообразности левичарске идеологије, која је била правно и друштвено обавезујућа у југословенској држави. Било је непожељно идентификовати се као конзервативац, јер је чак и у социјалистичким енциклопедијама овај појам дефинисан као заостао, ретроградан, ускогруд, непроменљив…
Коштуница и његови либерални рођаци су заправо били нека врста либералних конзервативаца (или конзервативних либерала) попут Берка, Монтескјеа, Токвила, Смита. Данас, међу познатим светом, најближи овом ставу био би професор Мило Ломпар, који је себе окарактерисао као либералног националисту. Ова идеологија подразумева „равнотежу између индивидуалних слобода и духа заједнице“, односно, како поштовање индивидуалних права и слобода, тако и очување националног идентитета и културе.
Утисци и личности
Многи ставови Војислава Коштунице, који су уткани у ову књигу, добро су познати јавности и нема потребе да их овде понављамо. Читаоци су одавно упознати са Коштуничином борбом за очување Космета у саставу српске државе, његовим апелима за легализам и јачање институција, залагањем за владавину права, борбом за суверену Србију. Такође је добро познат и његов став о нечланству Србије у било ком војном или политичком савезу.
Доктрину „Војне и политичке неутралности Србије“ ДСС је у више наврата објављивао док је овом странком председавао Војислав Коштуница. Дакле, иако је ДСС припадао ДОС-у на изборима 2000. године, ова странка није видела Србију као део ЕУ. Наравно, још је није видела ни у НАТО савезу.
Коштуница препознаје питање избора Србије да остане неутрална или да се приклони бриселској породици као „кључно и судбоносно питање са којим се суочава Србија“. Коштуница с правом предвиђа да постојање Србије у ЕУ не би било путовање слободне воље, већ изражава страх да би се српска политичка елита „без оклевања препустила западној реци да је носи где год јој је воља“. Поговор Душка Певуље садржи идеолошки концентрат свих програмских текстова Војислава Коштунице распоређених у првом делу књиге, под насловом „Изазови“.
У другом делу књиге („Личности“), Коштуница пише о неким значајним историјским личностима, али и о неким својим савременицима и саборцима. Од осморице описаних, Коштуница није имао прилику да упозна половину њих (Слободан Јовановић, Јован Дучић, Милан Грол и Живко Топаловић), али је његов живот егзистенцијално испреплетен са овом четворицом. Прецизније, наследио је њихова дела и њихове идеје као сопствене путоказе.
Друга половина описаних (патријарх Павле, Амфилохије Радовић, Атанасије Јевтић и Милан Радуловић) били су добро познати Коштуници и успешно су сарађивали са овом четворицом. Делили су заједничку веру и заједнички завет. И прва четворица, као и друга четворица, живели су заједно у унутрашњем свету Војислава Коштунице.
Слободан Јовановић је свакако научни узор Војиславу Коштуници и, као правник, интелектуалац и политичар, личност са најсличнијим активностима као он. Коштуница је темељан познавалац свеобухватног научног дела Слободана Јовановића и кроз његову судбину, Коштуница сагледава прекретницу у судбини целог српског народа у Брозовој југословенској држави. Слободан Јовановић је данас несумњиво сврстан међу неколико десетина највећих умова српског народа (Коштуница цитира Јована Дучића и професора Правног факултета Драгољуба Јовановића), али је био забрањен и остракизован скоро пола века у југословенској комунистичкој држави, као да никада није ни постојао.
Коштуница сматра да је од многих интелектуалних великана, Слободан Јовановић био можда најближи обичном народу, и ову одлуку о брисању Слободана Јовановића из српске културне и научне баштине подвлачи као небеску неправду и највећу комунистичку срамоту.
