Трампова спољна политика, упркос својој театралности, одражава супротан импулс од оног који покреће атлантистичке глобалисте. Она није толико трансатлантистичка колико је трансакциона ; заснована на признању да је мултиполарност неповратна. Европске елите га презиру не због његових манира, већ зато што његов реализам разоткрива њихову зависност. Не могу постојати без Америке која верује у атлантистичку мисију. Трампова Америка верује у договоре, а не у мисије.
Унутар Европе, ово ствара чудне контрадикције. Лидери попут Шолца, а сада Мерца, Сунака, а сада Стармера, Макрона, Каласа и фон дер Лајен налазе се заробљени између материјалне стварности пада и идеолошке потребе да пројектују моралну супериорност. Они настављају да говоре о „европској стратешкој аутономији“, али свака одлука открива супротно. САД одређују политику санкција; ЕУ је спроводи. САД продају течни природни гас (LNG); Европа га купује по премиум ценама. САД пребацују војни фокус на Америку, па чак и интерно; Европа се држи рата који не може да добије.
Њихово континуирано лудило можете видети у политичким документима који круже Бриселом. Сценарији за 2029. или 2030. годину су израђени попут планова за непредвиђене ситуације за васкрсење. Како пише EUobserver , „ Европска комисија поставља рок до 2030. године за попуњавање свих војних празнина широм Европске уније као ратну надницу у Украјини .“
Идеја је да ако атлантисти поврате Белу кућу, европска русофобија поново може бити субвенционисана америчком моћи. Одбрамбена индустрија ће бити преусмерена, медији ће открити да је њихов морални наратив остварен, а пројекат поделе Русије изнутра; кроз културну, регионалну и економску субверзију, може се наставити. Фантазија о десетак мини-Русија, од којих је свака управљива, свака зависна, и даље живи у европској подсвести.
Њихов проблем је што ова будућност не може постојати. Чак и ако би се демократе вратиле на власт, материјална основа за атлантизам је нестала. САД више не располажу војноиндустријским капацитетима, нити кредитним полугама које су омогућиле њихов послератни поредак. САД под Трампом изгледа покушавају да преокрену свој ендемски пад, али се то види као производ глобалног претераног домета, удвостручавање империје није њихова метода, већ реинвестирање у основну америчку инфраструктуру у транзиту и производњи. То јест, да „Америку поново учине великом“. И у свим блиставим примерима величине Америке, Русија је била њен пријатељ; од Вашингтона до Линколна, од Рузвелта до Кенедија.
Европски пројекат, који су Калерги и слични некада представљали као постнационално просветљење како би се избегао унутрашњи сукоб, сада опстаје само кроз спољашњи сукоб. Његово јединство зависи од непријатеља.
Зато не могу да се опусте, зато се сваки неуспех у Украјини преобликује као морална победа , зато се сваки економски пад приписује руској агресији. Лакше је замислити вечну конфронтацију него независност.
До 2029. године, илузија ће се исцрпети. САД, чак ни под хипотетичком атлантистичком администрацијом, неће вратити примат Европи. Домаћи императиви обнове америчке индустрије и интеграције у мултиполарни светски поредак надјачаће сваку носталгију за Европом Хладног рата. Континент ће провести деценију еродирајући сопствене капацитете зарад будућности која никада неће доћи.
Ипак, овако се ере завршавају. Не малом најавом, већ чекањем унедоглед. Европа чека духа и у том чекању губи себе. Трагедија није у томе што мрзе Русију, или у Зеленскијевим смешним изјавама да мрзи Путина , већ у томе што им не преостаје ништа осим мржње око које ће се организовати. Остатак света већ иде даље, па чак су и Американци прихватили нови реализам, прилагођен времену. Нема разлога да Русија пристане на прекид ватре који се може касније прекршити када то буде одговарало НАТО-у, када су основе за коначан и трајан мир надохват руке: демилитаризација и денацификација целе Украјине. Нема разлога да се закључи да ће Украјинска војна јединица успети у својим наведеним циљевима пре него што се Пројекат 2029 уопште може испробати, а ипак ће атлантистичко-глобалисти лупати о столове до заборава. Од непоштовања, до ирелевантности.
Хоакин Флорес. Образован у области међународних односа и међународног образовања на Калифорнијском државном универзитету у Лос Анђелесу; претходно је радио као пословни агент и организатор за синдикат SEIU; објављивао је међународне радове на теме геополитике, рата и дипломатије; директор је Центра за синкретичке студије са седиштем у Београду и главни је уредник у Fort Russ News.
