То је суштина ремиграције: не окрутност, већ последице. Уређен, великодушан, али чврст преокрет једносмерног демографског тренда који траје од 1970-их. Пошаљите кући оне који су дошли због социјалне помоћи, оне који машу непријатељским заставама, оне који третирају европске градове као кутије за плен. Ослободите станове, школе, болничке кревете, плате – и вратите их младим европским породицама које су тренутно на ивици несташице.
Левица ће вриштати о „увезеним бирачима“, а Маск је већ назвао игру: крајња левица је „увезла бираче да би дошла на власт и то је функционисало“. Погледајте Лондон, Париз, Малме, сам Брисел – градове у којима је домаће становништво сведено на изборну фусноту у сопственој домовини. То није случајност љубазности; то је намерна стратегија.
Стратегије се могу обрнути.
Овде Нови европски национализам – онај који режимски медији покушавају да оцрне као „злог нацисту“ – иступа напред са осмехом уместо режања. Ово није национализам бомби и бодљикаве жице. То је национализам пуних колевки, напредних села и силуета небодера неокаљаних минаретима или дизалицама које граде још један азилантски центар. То је национализам приступачних породичних кућа, плата које расту када се понуда радне снаге смањи, фестивала који славе наше приче без извињења или превода. То је национализам који каже да – да лепоти, да континуитету, да будућности у којој дете рођено у Лисабону изгледа као деца на фотографијама из 1920-их, у којој девојчица у Талину може да хода кући ноћу без рачунања ризика по поштанском броју.
Овај растући национализам је оптимистичан у својој сржи. Верује да Европљанима није крај; ми се једноставно будимо. Верује да када се подигне бриселска чизма, када дознаке престану да теку на југ и исток, када се магнет за социјалну помоћ искључи и границе поново постану стварне, наши људи ће радити оно што су одувек радили: градити, измишљати, певати и размножавати се као да свет зависи од тога – јер зависи.
Иста виталност која је слала дугачке бродове преко океана и одводила људе у свемир и даље тече кроз нас. Све што нам треба је простор, мотив и понос.
Европи није потребно још једно предавање о толеранцији од људи који се никада не возе ноћним аутобусом кроз Лондон, Бирмингем, Сен Дени или Нојкелн. Потребан јој је простор за дисање. Потребна су јој села пуна деце која изгледају као деца са старих фотографија. Потребне су јој улице које су поново безбедне за жене које не желе да се облаче као слова у страној азбуци. Потребно јој је – пре свега – право да каже „довде и не даље“ без казне од милијарду евра због повређених осећања. Потребан јој је етнонационализам.
Масков директан напад на ЕУ стога није само питање слободе говора или прекорачења регулаторних граница. То је отпор. ЕУ је правни и бирократски кавез који ремиграцију чини политички немогућом, а национални опстанак изборно самоубилачким. Срушите кавез и нације Европе ће поново моћи да владају у интересу људи који су их заправо изградили.
Ово није носталгија. То је биологија, култура и једноставна правда спојени у једно. Европљани нису заменљиве економске јединице. Ми смо специфичан народ са специфичном прошлошћу и – ако изаберемо смелост уместо кривице – специфичном будућношћу. Илон Маск, какви год били његови мотиви, управо нам је предао полугу.
Па нека комесари бесне. Нека невладине организације пишу своја сузна саопштења за штампу. Историјске нације Европе су се пробудиле из горих ноћних мора од ове. И раније смо зурили у понор — и свакако смо уздигли Њугрејнџ до сунца солстиција.
Време је за поновну градњу.
Време је да се вратимо кући.
