Зашто би пад ЕУ могао бити спасење за Европу? Офанзива Илона Маска против ЕУ као знак преокрета, буђење судбоносне кризе европске цивилизације и прилику да се Европљани спасу.
Аутор: Arktos Journal & Маlen Manya
Европа — једини континент који је мраз и камен претворио у усправно камење исклесано рунама, тишину у громогласне саге, крвљу натопљена бојна поља у колевку модерног света. Од белих литица Довера до тамних Карпата, од маслињака Крита до ветровитих фјордова далеког севера, ово није само географија.
То је жива архива једне проширене породице која је, током миленијума, научила да из хаоса отме лепоту и ред. И управо сада тој породици говоре — од стране неизабраних комесара у Бриселу и авангарде антиевропског суверенитета — да је њено наслеђе предмет преговора, да је њена будућност имовина за издавање за свакога ко се појави са правом тужном причом.
Илон Маск, човек који поставља сателите у орбиту на начин на који други људи објављују селфије, само је погледао ово успорено самоубиство и наглас рекао тихи део: ЕУ мора да умре да би Европа могла да живи.
Његов окидач била је лична казна од 120 милиона евра коју му је изрекла Европска комисија због злочина дозвољавања људима превише слободног изражавања на X. Његов одговор није био саопштење за јавност које су саставили нервозни адвокати. Био је то низ објава које су звучале као објава рата целом постнационалном пројекту.
„ЕУ треба укинути, а суверенитет вратити појединачним земљама, како би владе могле боље да представљају свој народ.“
„Повуците се из ЕУ да бисте повратили суверенитет.“
„Волим Европу, али не и бирократско чудовиште какво је ЕУ.“
„Бирократија ЕУ полако гуши Европу.“
Четири твита, четири торпеда испод водене линије бриселског левијатана. И тајминг није могао бити бољи.
Јер док еврократе броје своје угљеничне кредите и пишу нове говорне кодексе, историјске нације Европе нестају у реалном времену. Стопа наталитета је пала испод нивоа замене већ две генерације. Домородачко становништво стари, смањује се, бива нападнуто и, у многим градовима, већ је мањина у школским двориштима која ће сутра одлучивати; силовања и криминал вртоглаво расту. Званично решење? Увезти милионе који немају предачке везе са земљом, немају заједничко сећање на Ствар у Упсали или свете гајеве Додоне, немају инстинктивно поштовање према дугим хумкама и утврђењима која смо миленијумима подизали.
Маск то јасно види. „Многе земље нестају“, написао је раније ове године. „Не би требало да губимо целе, посебне културе.“ Када демографски сат овако гласно откуцава, масовна имиграција није обогаћивање; то је замена која носи хуманитарну маску.
Никада није употребио реч „ремиграција“ — ипак, сваки пут када проговори, тај концепт лебди у ваздуху попут неизговорене заклетве. Лојалност мора бити реципрочна. „Ако неко имигрира у било коју земљу, мора поштовати законе и културу те земље и допринети… не чинећи штету.“ Једноставно. Цивилизацијске ствари за вртић.
А када се тај уговор прекрши — када се стране заставе тријумфално подигну над престоницама које су наши дедови обновили из рушевина — Маскова пресуда је ледено хладна: „Подизање стране заставе требало би да резултира депортацијом.“ Не преговорима. Не тренингом осетљивости. Депортацијом.
