Замислите да сте ЕУ — поносни, богати, сигурни у своју моралну висину. Замрзавате 210 милијарди евра Русији, називате их колатералом за одбрану Украјине и називате то правдом: казна без рата, снага без жртве. Савршен, цивилизован ударац.
Аутор: Angelo Giuliano
Замислите да сте Европа — поносни, богати, сигурни у своју моралну висину. Замрзавате 210 милијарди евра резерви руске централне банке, називате их колатералом за одбрану Украјине и називате то правдом: казна без рата, снага без жртве. Савршен, цивилизован ударац.
Онда се ситуација окреће. За неколико дана, Русија узвраћа ударац — не силом, већ леденом економском прецизношћу. Европске империје у Русији нестају. Евро је избачен из енергетске трговине. Глобална вера у вашу финансијску тврђаву пуца. Оно што се чинило као победа сада заудара на самоуништење. Да ли је ово био геније… или грешка која би могла да оконча европску еру неоспорне моћи?
Крајем 2025. године, док је америчка помоћ опадала, а Украјина била очајна, Брисел је бацио поглед на замрзнуто руско благо у белгијским трезорима. Причало се о 105 милијарди долара – заплењених или искоришћених као репарације. Морални хор је расла: агресори морају да плате! Ипак, упозорења су јасна: суверене резерве су биле светиња деценијама. Срушите ту норму, и сутра би то могла бити Кина, Залив или било ко. Европа, каже се, ипак је прешла границу – преусмеривши 15 милијарди долара Украјини. Одјекивали су повици. Онда је чекић пао.
Руски одговор је био брз и хируршки. Прво, национализација: преко 120 милијарди долара западне имовине – удела у нафтној компанији БП-а, немачких фабрика аутомобила, француских енергетских холдинга – прогутала је држава. Друго, забрана валуте: еври су одбијени; за гас су прихваћени само рубље или јуани. Европа се борила, одбацујући евре, слабећи док су ривали јачали. Треће, штит БРИКС-а: резервни фонд отпоран на заплену од 150 милијарди долара, који је одвлачио глобални Југ од западних банака. Евро је пао за 8%. Трошкови задуживања су порасли. Поверење је нестало.
Ко је заиста изгубио? Русија је пронашла нове партнере. Кина је гледала како јој јуан расте. Европа? Остала је са корпоративним рушевинама, растућим ценама, разбијеним јединством и горким питањем: Да ли смо казнили агресора… или смо само доказали да се наш систем може окренути против нас?
До данас није дошло до потпуне заплене — имовина је остала замрзнута, само камате помажу Украјини. Па ипак, ова прича грми као упозорење: у финансијском рату, охола кошта све. Европа се повукла са ивице. Али право питање гори: Да ли смо научили… или смо једноставно одложили пад?
